Sadržaj:
PAPIR, HARTIJA
Istorija papirnih nosioca
Istočnoazijska proizvodnja papira
Arapsko-maorska proizvodnja papira
Mašinska proizvodnja papira
Savremena proizvodnja papira
Tehnologija savremene proizvodnje papira
Ručna proizvodnja papira
Vrste papira
Uzroci propadanja papirnih nosioca
Uticaj veziva na papir
Uticaj punioca na papir
Uticaj bioloških faktora na papir
Fizička oštećenja: svetlost, toplota, vlaga i prašina
Uticaj toplote na papir
Uticaj vlage na papir
Uticaj prašine na papir
Hemijska oštećenja: kiseline, alkalije (baze), gasovi
Fizičke osobine papirnih nosioca
Istorija konzervacije - restauracije papirnih nosioca
Savremeni metodi konzervacije papira
Istorija konsolidacije papirnih nosioca
Konsolidacija
Ojačavanje ili vraćanje jačine papirnim nosiocima
Polimeri koji se koriste za lepljenje i konsolidaciju
Veziva
Veziva na vodenoj bazi: prirodni polisaharidi
Štirkovi
Funori (Funori)
Gume i smole
Proteini
Želatin
Tutkalo
Jesetrino tutkalo
Kazein
Modifikovani prirodni polimeri
Metilceluloza
Natrijumova so karboksimetilceluloze KMS
Hidroksipropilceluloza
Acetat celuloze
Polivinil acetat
Rastvorljiv najlon (EKS)
Etil metilakrilat/metil akrilat kopolimer V-72
N-Butilmetakrilat ili V - 67
Parafin
BEVA 371
Sintetička veziva i disperzije
Ilves 40-704
Ropleks AS-234
Voda ili rastvarač kao regenerativni agens
Fejsing
Agensi za postizanje mat izgleda
Alkohol ili drugi rastvori
Zaključak
Primeri iz prakse
Literatura

vrh strane

Svako delo za restauraciju je slučaj za sebe, nosi poseban problem i prema tome, zahteva odgovarajući tretman. Međutim, ima nekih osnovnih pricipa. Jedan od najvažnijih je: ''Skinuti što je više moguće onoga što su čovek i vreme mogli naneti na jedno delo, a dodati što je manje moguće'' (1)

(1) Brandi, C, Teorijski osnov restauracije, Reantika, br. 12, Beograd, januar 2003.


PAPIR, HARTIJA Papir je tanko, pljosnato, kontinuirano tkivo, načinjeno od isprepletenih vlakana biljnog porekla, hemijskim i mehaničkim postupcima povezano odgovarajućim vezivima (skrobom, tutkalom, kolofonijumom i sl.), i punjeno puniocima u mikroskopsko sitnim međuprostorima između vlakanaca.
Preteče papira
Naziv papir (2) ili hartija, kao pojam, vezan je sa pojmom biljke papirus, od koje su se pravili listovi za pisanje i crtanje, odnosno islikavanje. Najstariji neposredni prethodnik papira je papirus. Cyperus papyrus je močvarna biljka koja raste uz reku Nil, sa stabljikom debljine ruke, koja izraste i do tri metra. Pronalazak papirusa kao nosioca podloge za pisanje, potiče iz vremena razvoja Egipatske civilizacije (3000-3500. p.n.e.). U Grčku je prenešen i upotrebljavan od VII veka p.n.e., odakle se prenosi u Rim i ostale delove Evrope, gde se koristio sve do X veka (3). Papirus se dobija laminacijom traka srčike, nema usitnjena vlakna, kao papir u papirnu smešu, već je ređan/lepljen, i to čini suštinsku razliku. Tapa sa Pacifičkih ostrva i tkz. pirinčani papir sa Formoze (koji nije piričani a nije ni papir, iako ga kineski a i drugi umetnici obožavaju jer je gladak i beo, od stabla drveta Fatsia papyrifera, imaju površinski izgled papira, ali nisu papir jer u procesu proizvodnje nemaju usitnjena macerovana vlakna. Poreklo pergamenta je Pergamon (grč. Pergamenon) grad u Maloj Aziji, koji se nalazio u današnjoj Turskoj, nedaleko od Bergama. Jedan od gradova, poznat u antičkom svetu po svojoj biblioteci, koja je u helenističkom periodu obuhvatala oko 200.000 svitaka. Pojava pergamenta je vezana za anegdotu: U vreme vladavine pergamskog kralja Eumenesa u II veku p.n.e. (197-158/9.g.p.n.e.), faraon Ptolomej Filadelf stavio je zabranu na izvoz papirusa kao izrazito dragocenog. U želji da proširi svoju biblioteku, kralj Eumenes morao je da pronađe zamenu papirusu. Rešenje podloge za pisanje našli su u preradi životinjskih koža, pergamentu, materijalu koji je bio u upotrebi od II veka p.n.e. pa do kasnog srednjeg veka, kada ga u Evropi zamenjuje papir. Izum papira nije ugrozio proizvodnju pergamenta. Proizvodi se i dalje i koristi za ispisivanje trajnijih (svečanih) dokumenata, a posle izuma štampe i za štampanje crkvenih i školskih knjiga, enciklopedija, kalendara i sl. Koristimo ga i danas, uglavnom pri izradi i štampanju svečanijih dokumenata (4). Napola porozan pergament je otporan i elastičan materijal, koji starenjem postaje krhkiji, lomljiviji. U većini slučajeva posivi i dobije pege, na vlagi se širi i nabira, na toploti se skuplja u pravcu izvora toplote. Napojen uljem požuti, postaje prozirniji. Po sušenju ulja pergament se nabora i otvrdne. Pergamentne listove su i bojili. Bojenje njegove površine beležimo već u IV i V veku. U Carigradu i Rimu su pergament (>dlakavu< stranu) bojili jarko crvenom bojom, crnom, plavom, zelenom itd. Na takvom fondu je tekst ispisivan zlatom i srebrom. (Kože su bile štavljene biljnim štavom, hrastovom, smrekovom ili vrbovom korom, šišarkama i sl.) Usitnjeni pergamentni listići se upotrebljavaju za konsolidaciju papira (5).

2. Na staroegipatskom pa - p - iur znači biljka sa Nila; Grčki: rapyros - papirus, lat. Papyrus - znači ime za biljku sa Nila. Hartija: od grč. chartes - znači list papira ili papirusa.
3. Egipćani su stabljiku papirusa sekli na 15x10 cm dugačke komade. Ogulivši tvrdu liku nožem, rezali su vlaknastu srčiku na trake do 3cm široke, koje su unakrst slagane na tvrdu podlogu daske. Namakanjem, udaranjem i presovanjem, uz delovanje isceđene vode i skroba, iz srčike nastajali su smeđebeli listovi (plagule), koji su sušeni i orezivani, a zatim obrađivani, odnosno glačani (školjkom ili glatkim komadom kamena). Na taj način su se pravili pojedinačni listovi (folia). Ako je bilo lepljeno više listova, dobijali su dužu traku (scapus), a rolne (volumina) su motane oko tankog štapa (umbilicus). Prema kvalitetu, charta regia je naziv za najfiniji papirus za pisanje, za razliku od grubog (emporetica) papirusa. Hozo, Dževad, Umjetnost multioriginala, ČGP Ljubljana, 1988.
4. Pergament je izrađivan od očišćenih i krečom štavljenih životinjskih koža, uglavnom ovčijih, kozijih, telećih, psećih i zečijih. Najskupocenije vrste su izrađivane od koža tek ojagnjene jagnjadi. `Prve prerade kože u pergament izvedene su tretiranjem sirove kože gašenim krečom. Kvalitetnije i mekše vrste pergamenta su izrađivane štavljenjem kože sokom od urmi. Nešto savršeniju tehnologiju prerade kože u pergament beležimo u Evropi. Obično je unutarnja strana kože premazivana krečom. Posle nekoliko dana metalnim lopaticama se skidala dlaka, koža se namakala u krečnoj vodi, a zatim napinjala na posebno konstruisane okvire za sušenje. Glačanje je obavljano plovučcem uz povremeno posipanje kože krečom i kredom, što je ujedno doprinosilo beljenju njene površine. Svojstvo neprozirnosti postizano je talkom, a ako se želelo istaći svojstvo prozirnosti, koža je naknadno tretirana kalijevim karbonatom (popularnije: pepelom, potašom). Hozo, Dževad, Umjetnost multioriginala, ČGP Ljubljana, 1988.
5. vidi poglavlje Konsolidacija

vrh strane


Istorija papirnih nosioca Hartija je u proteklih 20 vekova obeležila tri velike kulture: azijsku - Kineze sa velikim uticajem na svoje susede, bliskoistočnu - arapsku, i zapadnu - evropsku. Istorijski razvoj proizvodnje papira možemo podeliti u više perioda:
Istočnoazijska proizvodnja papira
Papir se na Istoku pominje već na početku II v. p.n.e. Najstariji primerak sačuvanog papira je tanak, žućkast, vlaknasti papir biljnog porekla pronađen u grobu Pa-Chiao u Sianu u Shensi provinciji (od 202 g. pr.n.e. - X v.n.e., a pripadao je Han dinastiji). Papir koji je nađen u Kineskom zidu potiče iz 2. v.n.e., ispitivanjem je utvrđeno da je pravljen od krpa. Direktan prethodnik papira bile su na istoku trake bambusove trstike koje su se koristile u Kini za pisanje već u III veku (povezane u snopove), a kasnije se za pisanje koristi fino tkanje svile. Papir od celuloznih otpadaka i otpadaka svilenih vlakana verovatno se proizvodio i pre 105. godine, ali se zbog materijalnih dokaza u literaturi proizvodnja papira najćešće veže za 105. godinu n.e. kada je Ts'ai Lun podneo caru izveštaj o usavršenom postupku (znači da je postupak bio poznat i pre) (6). Unapređenje procesa proizvodnje papira u Kini pripisuju Tso Tzu-yi-u u 150. g.n.e. A proizvodnja ostaje kineski monopol. Papir se izvozio iz Kine u sva područja istočnih civilizacija. Nezavisno od proizvodnje papira u Kini, Koreji i Japanu, stare američke civilizacije su, oko 500. g.n.e., za pisanje, pored kamena, drveta i školjki, koristile i specijalni papir, pravljen od kore drveta, kojeg Maje nazivaju HUUN, a Asteci (u IX v.) AMATL. Iako je većina starih rukopisa srednjeameričkog područja uništena, postoji nekoliko primeraka pisanih na ovom specifičnom papiru (sačuvan je bogato ilustrovani tzv. Drezdenski kodeks nastao između 900-1100. g.). Sama tehnika proizvodnje papira od kore drveta preživela je sve do naših dana: tako i danas indijansko pleme Otomi u južnom delu Meksika pravi papir starom pretkolumbijskom tehnikom.
Arapsko-maorska proizvodnja papira
Kinezi su brižljivo čuvali tajnu dobijanja papira sve do 610. g., a onda za proces proizvodnje saznaju Koreanci, a potom iste godine i Japanci. Da bi već 707. g. papir proizvodili i u Meci. Godine 751., sa procesom proizvodnje papira upoznaju se i Arapi koji pre toga koriste najviše pergament i papirus, ali i uvozni papir (zbog procvata nauke i umetnosti, bogate prepisivačke delatnosti vezane za okupljenu inteligenciju koja je prebegla u Persiju iz antičkog dela sveta, potreba za hartijom je postala neizmerna). Do otkrivanja tajne procesa proizvodnje papira dolaze Arapi preko zarobljenih Kineza i već iste godine podižu mlin u Samarkandu, a 793. g. i u Bagdadu, zatim i u Damasku (odakle se papir izvozi i prodaje dalje u Evropu). Proizvodnju su arapi vrlo brzo i unapredili i prilagodili svojim potrebama:
- celulozna vlakna ne tucaju se više drvenim tučkom u kamenom avanu već usitnjavaju u tzv. papirnim mlinovima, koristeći vodenu snagu
- pored celuloznih vlakanca od starih krpa, kao sirovinu već u VIII veku koriste i pamučna vlakna (vatu) - nežna sita od bambusovih i svilenih vlakana koja su se koristila u Kini zamenjuju metalnim sitima
- kao vezivo, u papirnoj kaši, ili kao površinski nanešeno, koriste kvalitenije skrobno vezivo od finog brašna
- proizvode papir u raznim bojama: pored belog i plavi, crveni, žuti (dodavanjem pigmenta u papirnu kašu). Za svakodnevnu upotrebu su koristili izbeljeni papir, za svetkovine crveni, za smrtne presude plavi, a žuti papir je bio privilegija bogatih. Arapi izvoze papir na mediteransko i evropsko tržište preko Damaska (chana damascena), a i preko Sicilije i Španije. Godine 900. počinje proizvodnja papira u Egiptu, 1100. g. u Maroku. Prvi mlin - fabrika na evropskom tlu je verovatno Xativa 1151. g. (današnji San Felipe, kod Valencije) koju podižu Arapi. Izvan arapskog sveta, prema nekim izvorima, papir se prvi put proizvodi u mestu Vidalan 1147. g. (na francuskoj strani Pirineja. Pretpostavlja se da je proizvođač Jean Moltgolfier naučio ovaj zanat kao zarobljenik u Damasku. Zbog sve većeg broja proizvođača papira već 1154. g. nailazimo na prvi vodeni znak (zaštita kvaliteta papira fabrički utisnutim znakom). U XIII veku, zbog već pomenutog procvata evropskih univerziteta (pre svega u Italiji) i sve veće potražnje, osniva se 1276. godine i prva fabrika papira, blizu Ankone, u gradiću Fabriano poznata fabrika "Fabriano" (koja radi i danas), a zatim i niz manjih mlinova izvan Italije: 1338. godine u Trojesu (Francuska), i tek krajem XIV veka u Nemačkoj: 1389/90. godine u Nirnbergu, a kasnije i u Kelnu i Maincu (zbog razvoja ksilografije). Druge zemlje sve do kraja XV veka uvoze papir. U Engleskoj se prva fabrika osniva 1494. godine, u Meksiku 1575. g., i u Rusiji 1576. godine (7). Adekvatnu primenu papir dostiže tek procvatom štamparstva. Poznato je da su Kinezi već u V veku koristili specijalne kamene ploče kao klišee za štampanje specijalnih tekstova. Kasnije se u ovu svrhu koristi drvo, a 969. g. pojavljuju se već i prve karte za igranje u Kini. Najstariji štampani tekst na papiru koji je sačuvan je Povelja carice Shoioku iz 770. godine. Veština štampanja nije stigla u Evropu ranije, pre svega zbog činjenice da su Arapi zabranjivali umnožavanje tekstova (iako su u Egiptu arapskog perioda nađeni neki umnoženi tekstovi koje stručnjaci pripisuju periodu između 900. i 1300. godine). U tom periodu u Kini su poznata već i metalna pomična slova za štampanje (1234. g.). Predpostavke o sponi između istočnjačke tradicije i Gutembergovih otkrića su vrlo verovatne. U Italiji, papir se koristi i za prepisivanje antičkih tekstova. U nekim područjima, čak i u XIII veku, zabranjeno je na papiru izdavati javne i pravne dokumente sa napomenom da je nepostojan materijal (8).
Mašinska proizvodnja papira
Prekretnicu u istoriji proizvodnje papira predstavlja pronalazak mašine za usitnjavanje krpa, 1670. g. u Holandiji. Konstruisana je, i počela da se primenjuje specijalna mašina, ili uređaj od dva kanala u kojima je vodoravni cilindar sa noževima koji usitnjavaju krpe na potrebnu dužinu vlakana, a ujedno i meša/melje vlakna u masu sa puniocima, bojom i vezivom. Tada su tzv. papirni mlinovi izašli iz upotrebe. Ovaj primitivni "mikser" je nazvan "Holander". Feršo de Rejmur (R. A. Ferchault de Réaumur 1682-1727) poznati biolog, posmatrajući kako se prave "gnezda" od drvenih vlakana, prvi je došao na ideju da se ova jeftinija celuloza upotrebi i u proizvodnji papira. Tako je u Francuskoj već 1784. g. počela proizvodnja papira od celuloznih vlakana jute, raznih trava, kopriva i sličnog otpadnog materijala.

6. Prvi papir u Kini proizveden je od otpadaka svile. Ts'ai Lun je umesto svile upotrebio konoplju i lan, krpe i biljna vlakna drvenaste biljke Broussonetia papyrifera iz porodice dudova (Moraceae), čija vlakna i danas služe u proizvodnji tankih japanskih papira. Ts'ai Lun je te sirovine kuvao s krečom, tucao u kamenom avanu drvenim tučkom i temeljno ispirao u tekućoj, rečnoj vodi. Od dobijenih vlakana pravi se retka kaša koja se vadi pomoću sita napravljenog od bambusovih štapića i svilenih konopaca. Zatim se ujednačenim pokretima sita odstranjuje voda, pri čemu se vlakna prepliću stvarajući list. Posle toga, list se skida i suši na suncu ili na nekoj zagrejanoj podlozi, a zatim slaže jedan na drugi i u svežnjevima presuje u drvenim presama. Tek posle toga dolazi eventualno lepljenje (premazivanje sadrom, želatinom od lišajeva ili skrobom) i glačanje slonovom kosti, da bi bili jači, ravniji i sjajniji. Lepljenje se vrši površinski ili potapanjem u lepak biljnog porekla. Listovi su često posipani talkom. Kao vezivo su prvo upotrebljavali skrob, a kasnije tutkalo. Hozo, Dževad, Umjetnost multioriginala, ČGP Ljubljana, 1988.
7. U Evropi se proizvodnja papira nije mnogo razlikovala od arapskog načina proizvodnje: papirna masa se usitnjavala u papirnim mlinovima, belila uz dodavanje punila i veziva, cedila tako dugo da se postepeno pretvarala u nešto gušće, tanke ploče, koje su se presovale između slojeva filca i sušile u zagrejanim prostorijama. To je ručno proizveden papir, sa karakterističnim nejednakim i istanjenim rubovima, karakterističnom strukturom, koja zavisi od vrste sita na kojem je masa ceđena (rebrasti papir - verže - ceđen je na situ sličnom roštilju, za razliku od kao pergament glatkog velin-papira, koji je ceđen na situ ravnomerne žičane mreže. Proizveden papir se naknadno tutkalisao, glačao, eventualno bojio itd. Cena mu je bila viša od cene tkanine. Hozo, Dževad, Umjetnost multioriginala, ČGP Ljubljana, 1988.
8. U likovnoj umetnosti u početku se koristi kao pomoćno sredstvo (kartoni za specifične likovne projekte, prenošenje crteža sa kartona na prepariranu dasku kod izrade ikona), a u vreme procvata grafičkih tehnika (u XV. v.) koristi se sve češće i za izradu skica, crteža, akvarela, kao i u slikarstvu minijatutra. Karakteristični barokni crteži tzv. dissegno colorito tipični za Murila, El Greka, Rubensa i Jordaensa rađeni su na papiru. Kao trajni nosilac štafelajne slike temperno/uljane tehnike, papir postaje tek u vreme ekspresionizma. U to vreme već se u značajnijim likovnim centrima fabrički rade kvalitetni kartoni koji adekvatno preparirani, predstavljaju dobru zamenu za komplikovanije podloge klasičnog tipa. Mnoge inovacije vezane su za opus Edgara Degaa, pogotovo kada su u pitanju dela rađena mešanom tehnikom (crtež, pastel, gvaš, monotipija i slično). Puna emancipacija papira kao nosioca slike evidentna je u opusima Kleea i Kandinskog. (Metka Kraiger-Hozo, Slikarstvo/metode slikanja/materijali, Svjetlost, Sarajevo, 1991.)

Savremena proizvodnja papira
Mašinska proizvodnja papira počinje od 1840. godine, a glavna sirovina postaje drvo. Od 1846. godine uvode metode za upotrebu mehanički (brušeno drvo) i  hemijski prerađene drvne celulozekao sirovine u proizvodnji papira.
Manufaktura u Esonesu počela je proizvodnju papira još 1355. godine. Godine 1798,. predradnik Nikolas Luis Robert (Nicholas Louis Robert), nezadovoljan sporim odvijanjem procesa proizvodnje u ovoj renomiranoj fabrici, došao je na ideju da zameni sporu ručnu manipulaciju pomoću sita manjih dimenzija - pokretnim sitom,koje je omogućilo proizvodnju papira u rolnama i bitno smanjilo proizvodne troškove. Nikolas Luis Robert je konstruisao mašinu koja je prvo korišćena u Engleskoj, a već 1806. godine proradila je i usavršena mašina za papir.
Sve veća potražnja papira u XVIII veku ubrzala je ispitivanja i mogućnosti primene najrazličitijih celuloznih vlakana za proizvodnju papira, pa 1874. godine švedski hemičar Ekman pronalazi industrijski postupak za proizivodnju sulfitne celuloze, koja predstavlja najkvalitetniju celolozu drveta (doduše, daleko slabijeg kvaliteta od klasičnih sirovina). Godine 1873. izrađena je i mašina za satiniranje, čime je industrijski proces proizvodnje zaokružen.

vrh strane        

Tehnologija savremene proizvodnje papira U zavisnosti od sirovine, proces savremene proizvodnje papira sastoji se od čitavog niza mehaničkih (otkoravanje, seckanje, brušenje, mlevenje, razvrstavanje, pročišćavanje, pranje itd.) i hemijskih procesa (čišćenje, kuvanje, beljenje itd.) u pripremi vlaknaste mase, koja se u mašini za izradu papira oblikuje u vlaknastu traku, presuje, i na posebnim zagrejanim valjcima suši i glača. Papir za posebne namene se dodatno glača (satinira).
Osnovne sirovine u proizvodnji papira su celuloza, vezivo i punioci. Celuloza se većinom dobija iz drveta četinara, čija vlakna sadrže preko 50% celuloze.
Vlakna lišćara su suviše kratka i zato služe uglavnom kao dodaci. Od jednogodišnjih biljaka za proizvodnju papira dolaze u obzir pamuk (skoro čista celuloza (98%), lan (60-90% celuloze), konoplja, brnistra, manila i juta. Među kvalitetnije sirovine ubrajamo lanena ili konopljina vlakna, koja daju postojan papir, otporan i elastičan, ali su u proizvodnji papira zastupljena i sva ona biljna vlakna koja sadrže više od 40% celuloze i imaju potrebnu minimalnu dužinu. Koristi se svila (kao jedino vlakno životinjskog porekla), specijalne vrste vlakana - Broussonetia Papyrifera (dud), vlakna pamuka, brnistre, manile, jute, kao i vlakna industrijske slame, i celuloza drveta.
Vlakna lana i konoplje sadrže oko 65-89% čiste celuloze, odlikuju se dužinom vlakana, zbog toga i elastičnošću. Vezivo se dodaje papiru da spreči upijanje i razlivanje boje. Zato npr. filter-papiri ne sadrže vezivo. Kod lošijih vrsta papira najčešće se kao vezivo koristi kolofonij u obliku smolnog sapuna (vezivo neotporno na svetlost i krtost) dok se za bolje vrste papira koriste skrob, dekstrin, tutkalo, lateks, a u novije vreme i razne sintetičke smole, derivati celuloze rastvoreni u vodi. Papir od pamuka zbog svojih veoma kratkih vlakana i velike hidrofilnosti, spada u nešto slabije vrste papira. Najslabije vrste papira su drvni papiri, kao i oni za koje su upotrebljena vlakna raži, ovsa, ječma, pšenice i pirinča.
Kao punioc u proizvodnji papira najčešće se upotrebljavaju glina, kaolin, talk, gips, cinksulfid, barijumovi spojevi, kreda, a često i razni pigmenti (ili za postizanje maksimalne beline ili za toniranje papira). Pigmenti - boje dodaju se u samu papirnu pulpu ili kasnijim umakanjem u rastvor boje.
Funkcija punioca je popunjavanje mikroskopski sitnih međuprostora između celuloznih vlakana i na taj način papir postaje teži, celuloza postaje glatkija i ujednačenija, smanjuje se prozirnost papira, povećava upojnost, ali i smanjuje elastičnost.
U savremenoj tehnologiji proizvodnje papira postoje uglavnom dve faze:  proizvodnja pulpe (polufabrikata, odnosno vlaknaste mase) i prerada polufabrikata u finalni produkt - papir. Način prerade zavisi od vrste sirovina.
Ukoliko se za sirovinu koriste krpe, njih treba prebrati, sortirati po vrsti vlakna, boji, čistoći i jačini. Zatim "odlaze" u mašinu za usitnjavanje, pa za isprašivanje, i mašinu za pranje, gde se delovanjem sode stare krpe oslobađaju masnoće i prljavštine. Ukratko - rastresanjem, isprašivanjem, sečenjem, razvrstavanjem, isisavanjem prašine, kvašenjem, ispiranjem, mlevenjem i belenjem dobija se polufabrikat - vlaknasta masa - koja "odlazi" u mašinu za proizvodnju papira, na dugo sito, gde se oblikuje u traku, presuje i na zagrejanim valjcima suši i pegla.
Za slabije vrste papira koristi se drvna celuloza koja se prerađuje u drvenjaču mehaničkim putem (cepanjem, otkoravanjem, seckanjem itd.), ili se hemijskim putem  postiže celuloza različitog stepena čistoće. Postoje razne metode za dobijanje celuloze iz drveta: od tzv. kiselih do alkalnih postupaka, čiji je cilj uklanjanje svih štetnih pratilaca celuloze.(9) U drugoj fazi, prerada polufabrikata u finalni produkt - papir - izvodi se na mašini za proizvodnju papira: retka kaša pulpe (1 deo vlakana na 100 do 200 delova vode) dovodi se na beskonačnu traku od metalnog sita, koja se polako kreće i trese između dva metalna valjka. Vlakna se kod trešenja isprepliću, nastaje beskonačna traka papira, ona dolazi još mokra među valjke, koji iz nje istiskuju vodu (od 50% do 60% vode), ostatak vode ukloni se između bubnjeva grejanih parom, prošavši između cilindara za hlađenje i eventualno kroz uređaje za glačanje (satiniranje). Traka papira izlazi iz mašine i ukoliko nije posredi rotacioni papir - reže u tabake. Specijalni papiri imaju i vodeni znak, koji se dobija tako da se na sita pričvrste metalni oblici (crteži), koji prolazeći kroz posebni sistem valjaka utisnu u papir znak. Na tom mestu je papir tanji i prozirniji. Utisnuti ili falš vodeni znak dobije se utiskivanjem čvrstog žiga u gotov papir pomoću teških valjaka. Pored glačanja, dorada papira obuhvata i eventualne procese premazivanja i impregniranja.

Ručna proizvodnja papira
Radi specifičnih potreba, još uvek se dobri crtaći, akvarelni, pastel i grafički papiri izrađuju ručno - pomoću pravougaonog drvenog okvira, sa finim metalnim sitom koje je veličine i oblika budućeg lista. Radnik bi zagrabio određenu količinu papirne pulpe iz drvene kace, lagano tresući i naginjući okvir, ravnomerno bi podelio vlakna i izazvao njihovo preplitanje (pustovanje). Veći deo vode pri tom bi izcurio kroz sito. Posle toga bi mokar list papira izbacio na filc. Slagao bi list papira na list filca, jedan na drugi dok ne bi dobio dovoljno debeo blok, koji bi stavljao pod ručnu presu. Presovanjem bi istisnuo još više vode i dao papiru ravnu površinu, posle čega bi listove papira sušio i peglao.
Opisani postupak se u suštini ne razlikuje od tradicionalnog kineskog postupka poznatog već u prvom veku nove ere.
Karakteristika ručnog papira su nejednaki i istanjeni rubovi, specifična struktura, koja zavisi od vrste sita na kojem se papirna kaša cedila (tzv. verge - rebrasti papir ceđen je na situ sličnom roštilju; tzv. velin (fr. = pergament) - glatki papir ceđen je na situ od žičane mreže). Papir namenjen pisanju umakao se na kraju u rastvor tutkala i stipse radi manje upojnosti, sušen je i ručno peglan. "Moderna ručna proizvodnja" specijalno kvalitetnih papira predstavlja unekoliko modernizovanu verziju - papirna pulpa u tom slučaju ne dolazi na beskonačno sito već se cedi u sitima odgovarajućeg formata i strukture te tako zadržava sve kvalitete klasičnog ručnog papira.
(9) Najčešće se primenjuje sulfitni proces, natron, sulfatni i poluhemijski. Sulfitni proces se izvodi kuvanjem drveta pod pritiskom od 4 do 5 atm. Na temperaturi od 130° do 140°C sa bisulfitnim lugom (sumpornom kiselinom i kalcijevim bisulfitom). Na taj način se postiže odvajanje lignina rastvaranjem. Nerastvorena ostaje sirova celuloza koja sadrži 2-8% lignina, manje ili veće količine hemiceluloza, smola i bojenih materija, kao i malu količinu neskuvanih delova drveta (čvorova. like i sl.). Proces se ne produžava, jer bi se celuloza mehanički i hemijski oštetila. Natron i sulfatni postupak se izvodi odvajanjem celuloznih sastojaka drveta pomoću natrijevog hidroksida. Ovim postupcima se najčešće prerađuje drvo lišćara (topola, javor, breza, kesten i dr.), od četinara smolasta jela i bor, ali i slama i slične sirovine. Alkalni postupci se manje primenjuju mada se pomoću njih u celulozu može prerađivati drvo lošijeg kvaliteta, kao i svaka druga biljna sirovina, što se ne može uraditi sulfitnim postupkom. Daje mnogo tamniju celulozu, koja se teže beli. Prinos iz drveta je manji, a proizvodnja je skuplja. (Hozo, Dževad, Umjetnost multioriginala, ČGP Ljubljana, 1988.)

Vrste papira
Vrsta i kvalitet papira zavise, pre svega, od vrste sirovina, veziva i punioca, koja se dodaju retkoj kašastoj papirnoj masi (što su duža vlakna od kojih je izrađen papir, on se teže lomi i cepa), a zavisi i od načina izrade. Papir koji u sebi sadrži smolni sapun na svetlosti dosta brzo požuti. U procesu proizvodnje dobijen papir je hrapav. Glatkoću papira postižu u doradi glačanjem (satiniranjem) pomoću posebnih mašina, kalandera za satiniranje (koji se sastoji od niza valjaka poređanih jedan iznad drugog i koji se međusobno dodiruju, i to - valjak od tvrdog liva i papirni valjak naizmenično). Pored glačanja, dorada papira obuhvata i premazivanje, impregniranje, premotavanje, rezanje, sortiranje i pakovanje.
Način razvrstavanja proizvedenog papira zavisi od različitih elemenata. Pojedine vrste papira  su razvrstane u grupe u  kojima dominiraju način izrade, sastav vlakana, površinska obrada (struktura), namena, težina, itd.

Papir razlikujemo:
- po načinu izrade: ručni papir, mašinski papir
- prema upotrebljenim sirovinama: a) papir od krpa, b) papir sa primesom krpa,
c) bezdrvni papir, d) papir sa primesom drvenjače, e) papir iz slame,
f) "celulozni" papir, g) smeđa lepenka, itd.
-  prema težini, odnosno gramaturi: a) papir (do gramature 150 g/m2), b) polukarton (od 150 do 250 g/m2), c) karton (od 250 do 400 g/m2)

Tako na primer:
svileni papir    ..........................................................   18 g/m2,
proziran papir    .......................................................   30 gAn2,
novinski papir...........................................................   55 g/m2,
pisaći papir................................................................  70 g/m2,
jak pakpapir............................................................... 120 g/m2,
tanak karton    ........................................................... 150 g/m2,
karton    ......................................................................200 g/m2

-  prema površinskoj strukturi: a) mašinski - glatki (m.glat) papir,
b) jednostrano glatki (j.glat) papir, c) satinirani (sat) papir (mat, polumat i oštro satinirani)
-  prema kvalitetu površine
a) prirodni papir (bez oplemenjene površine), b) premazni papir
-  prema načinu proizvodnje: a) sulfitni, b) sulfatni, c) ručni papir, d) dupleks-karton, e) kaširani papir itd.;
-  prema svojim karakterističnim svojstvima: a) pravi pergamentni papir, b) pergament-veštački, c) pergamin, d) jednostrano glatki papir, e) svilasti papir,
f) premazni papir, g) obojeni papir itd.;
-  prema nameni: a) pisaći papir, b) crtaći papir, c) štamparski papir,
d) papir za pisaću mašinu-štampanje, e) omotni papir, f) specijalni papiri (dekorativni, filter, upijaći, cigaretni, za uništavanje insekata, fungicidni itd.);
-  prema načinu dorade: a) papir u koturima, b) papir u formatima.
-  po načinu presovanja: a) vruće presovani (glađi, sjajniji, bolji za tuš i pero...),
b) hladno presovani (grublji, porozniji, sličan ručnim papirima),
c) grubi, hrapavi ili tzv. sirovi-nepresovani (pogodan za akvarel),
-  formatu: nekada su proizvodili uglavnom dva formata papira: tzv. kancelarijskiformat 33 X 42cm ifolio (tal. - list) formata 21 x 33cm (danas umesto njega A 5 DIM.Od 1922. godine najčešće se koriste tzv. DIN formati papira kojima se stranice odnose kao stranica bilo kojeg kvadrata prema dijagonali tog kvadrata. Prema tome, ako prepolovimo jedan ili sastavimo dva tabaka standardnog formata, dobićemo opet format istih proporcija.

vrh strane

Uzroci propadanja papirnih nosioca Prirodno starenje i propadanje je  nezaustavljiv proces koji se može usporiti dobrim uslovima čuvanja. Taj proces je kod papirnih nosioca uzrokovan  sadržajem celuloze u nitima. Celuloza je po svom hemijskom sastavu ugljeni hidrat. U konzervatorskom smislu za slabosti i propadanje celuloze su pre svega bitna njena svojstva, kao što su higroskopnost, osobina apsorpcije vlage iz vazduha, podložnost hemijskom procesu oksidacije, neotpornost na dejstvo kiselina, i u povoljnim uslovima kao što su povećana vlažnost i temperatura razvoj plesni i gljivica.
Loš izbor materijala i njihova nepravilna upotreba, često su uzročnici ubrzanog propadanja, i najčešće se manifestuju pri pogrešnom izboru materijala.
Neodgovarajući uslovi čuvanja i greške u manipulisanju umetničkim delima u najvećem broju slučajeva imaju za posledicu vidljivu štetu. Uslovi čuvanja se odnose uglavnom na vlažnost i temperaturu. Optimalni uslovi čuvanja podrazumevaju temperaturu od 18 do 21°C. Promena optimalnih uslova deluje na celu strukturu dela, rasušivanje i pucanje u suvim uslovima, ili truljenje i raspadanje veziva i slikarskih slojeva u vlažnim uslovima. Loše manipulisanje, česte seobe i neadekvatan način pakovanja, najčešće izazivaju mehanička oštećenja, kao što su, na primer, probijen, isečen, ili deformisan papir. Pritisak i vibracije takođe izazivaju oštećenja.
Loše izvedni konzervatorski radovi podrazumevaju nepravilno i neadekvatno primenjene materijale i metode, kao i lošu procenu, koja za posledicu ima suprotan efekat, prouzrokujući nove naknadne probleme i deformacije koje  u mnogim  slučajevima trajno menjaju izgled umetničkog dela.
Namerna oštećenja nastaju kao posledica ratnih razaranja sa namerom da se iz ideoloških, političkih, strateških i drugih razloga oštete, ili potpuno unište umetnička dela, a  u nekim slučajevima i iz psihopatskih, ili materijalnih razloga.
Papir industrijske proizvodnje često već na tržište dolazi sa različitim nedostacima koji najčešće i nisu vidljivi bez temeljnijeg ispitivanja. Najčešći nedostatci su:
-  ostaci lignina u papiru, koji utiču na privremeno propadanje,
- nepotpuna sterilizacija - pogotovo kod brušenog drveta u kojem nisu uništeni termofilni organizmi i otporne spore, nepravilno, prebrzo kretanje sita sa papirnom pulpom, što utiče na nejednaku dimenzionalnu stabilnost i nejednaku mehaničku otpornost.
-  prisustvo gvozdenih čestica u papiru usled oštećenih valjaka za ceđenje i presovanje papira. Ovu pojavu primjećujemo često na hrapavim akvarelnim papirima lošijeg kvaliteta a vidljiva je tek nakon kvašenja (na papiru se pojave žute mrlje),
-  prisustvo mineralnih soli koje u papirnu masu dolaze prilikom pranja ili ceđenja papirne mase - prisustvo registrujemo nanošenjem vodene boje koja se na takvim mestima razliva, ili čak razgrađuje samu papirnu masu. Stepen polimerizacije (prema Helmutu Bansi - durchschnittliches Polymerisationsgrad skraćeno - DP = prosečni stepen polimerizacije celuloze papira (navod: Alterungbestdndigkeit alter und moderner Papiere Helmut Bansa; Maltechnik 1977/4) je proces starenja papira i zavisi od smanjenja prosečnog stepena polimerizacije njegove celuloze - DP - koji je individualan i zavisi od niza faktora: ako je DP = 900 i ako se papir nalazi uskladišten na temperaturi 10°C, u prvom se veku DP smanjuje samo za 10%, a u drugom još za 50%; kod 20°C za isto vreme DP se smanjuje i za 200%; na višim temperaturama DP rapidno pada; na 32°C molekuli vode, koji se nalaze u svakoj celulozi zauzimaju drukčiji raspored i dobijaju veću mogućnost aktivnosti. Vlakna koja već prilikom izrade papira imaju nizak stepen polimerizacije nisu trajna (zato se u sastavu i navodi često količina visokomolekularne i nižemolekularne celuloze). Stepen polimerizacije je dužina lanca celuloze, tako da, npr. vlakna sa stepenom polimerizacije ispod 200, nemaju otpornost na kidanje, savijanje i raspadaju se u prah. Povećanjem stepena polimerizacije mehaničke osobine vlakna se pobovljšavaju i optimalni je 1000 - 2000, da bi u toku dugogodišnjeg procesa starenja polako opadao do 700; A kada DP ide ispod 700 mehanička svojstva hartije se pogoršavaju. Celulozna vlakna koja se bele i intenzivno prokuvavaju imaju niži molekularni stepen i sadrže više karboksilnih grupa, lakše hidrolizuju nego prirodna vlakna. Prisustvo zemljanoalkalnog karbonata neutralizuje ove grupe, i u ovom slučaju je bitno da čak i papir koji sadrži drvenjaču može da bude postojaniji ako sadrži kalcijum-karbonat. Stari papiri sadržali su uvek barem 5% krede. Pored navedenih nedostataka prilikom same proizvodnje nepravilnim režimom čuvanja na papir mogu negatvno da utiču mnogi biološki, fizički i hemijski faktori.

Uticaj veziva na papir
Veziva primenjena u procesu proizvodnje papira, skrob i tutkalo, sami po sebi ne izazivaju degradaciju ali ako se koriste u većim količinama, papir gubi mehaničku otpornost u procesu starenja. Smolni sapun - kolofonijum (vezivo jeftinijih papira) koje delimično razgrađuje celulozu (smanjuje DP, a utiče i na tamnjenje papira i njegovu krtost.

Uticaj punioca na papir
Stari papiri sadrže obavezno i do 5% krede, koja je bila prisutna kao dodatak, ili jednostavno kao posledica ispiranja vlakana u vodi sa većom količinom krečnjaka. Kod prerade krpa koristio se i živi kreč. Čak i papir koji sadrži drvenjaču može biti postojan ako sadrži kalcijum-karbonat. Na taj način neutralizuju se eventualni kiseli faktori u papiru i obezbjeđuje odgovarajuća rN vrednost. Veća količina punioca u papiru proporcionalno utiče i na manju mehaničku otpornost  papira  (smanjuje elastičnost  celuloznih  vlakana). Svi punioci ne utiču podjednako štetno na papir: najmanje štetna je kreda, glina, cinksulfid i titandioksid u umerenim količinama.

Uticaj bioloških faktora na papir
Biološka oštećenja papira izazivaju mikroorganizmi, insekti i glodari. Mikroorganizmi se razvijaju samo u vlažnoj, baznoj ili kiseloj sredini. Činjenica je da svi mikroorganizmi ne napadaju celulozu (češće razgrađuju organska veziva i masnoće u papiru). Čuvanjem papira u odgovarajućim uslovima (temperaturi, relativnoj vlazi i sterilnosti) sprečavamo njihov negativni uticaj.
Insekti mogu da prouzrokuju i veća oštećenja jer se pored skroba, belančevina i šećera hrane i celulozom. Optimalna temperatura na kojoj žive kreće se između 25-30°C. Papir najčešće napadaju tzv. knjiške vaši, šećeraš, bubašvaba, a najopasniji su termiti koji predstavljaju i izraziti primer simbioze sa mikroorganizmima (u telima termita nađene su razne vrste mikroorganizama).

Fizička oštećenja: svetlost, toplota, vlaga i prašina
Svetlost  
Neki delovi spektra poseduju osobinu da sami ili u prisustvu drugih činilaca (vlage, kiseonika,...) ubrzavaju neke reakcije za koje postoje i drugi uslovi. Na papir deluje štetno već i sama svetlost, dok UV zraci utiču na krtost vlakana i cepanje lančanih veza između ćelija.
Trajnost papira je obrnuto proporcionalna vremenu izlaganja svetlosti. Zato je za čuvanje dela na papirnim nosiocima idealna prostorija bez prozora koja se osvetljava samo povremeno, propisanim osvetljenjem. Drugu varijantu, koja se najčešće i koristi, predstavlja čuvanje dela na papirnim nosiocima u mapama zaštićenim od svetlosti, zatvorenim preklopima - košuljice, od rN neutralnog papira, pohranjenim u planerima. Obavezno je i jedno i drugo.

Uticaj toplote na papir:
Delovanjem toplote ubrzava se proces starenja, papir žuti, postaje krt, gubi otpornost na savijanje (pogotovo ako sadrži i lignin). Delovanjem toplote dolazi i do oksidacije i hidrolize celuloze, smanjenja molekularnih veza, smanjenja prosečnog DR; Otpornost papira se zato često ispituje tretiranjem pomoću toplote.
Starenje: 72 sata na 100°C deluje na proces starenja kao 28 godina na 20°C, tako i loše vrste papira mogu izdržati i više vekova ako se adekvatno čuvaju.
Uticaj temperature najlakše možemo precizirati komparativnom analizom odnosa temperature na DP papira: ako je DP 900 i ako se papir nalazi uskladišten na temperaturi od 10°C, u prvih 100 godina,  DP se smanjuje samo za 100, a u drugom veku za 50. Na 20°C za isto vreme DP se smanjuje za 200 ili 300 (iako to po samoj čvrstoći papira u toj fazi slabo zapažamo), dok na višim temperaturama DP rapidno pada. Na 32°C molekuli vode koji se nalaze u svakoj celulozi - zauzimaju drukčiji raspored.

Uticaj vlage na papir:
Vlaga sama po sebi ne utiče na postojanost papira kao temperatura, ali može biti veoma štetna u sprezi sa drugim činiocima i zato je izuzetno važna za postojanost papira. Konstantna vlažnost: idealan postotak vlažnosti je 55-65% relativne vlage (u tom slučaju papir sadrži 5-7% vlage). Ako se papir nalazi u prostoriji u kojoj je sadržaj vlage ispod 40% relativne vlage, papir postaje krt, a ako je sadržaj vlage iznad 75% omogućava razvoj plesni i mikroorganizama. Vlaga postaje opasna kod visokih temperatura. Sam uticaj vlage na dimenzionalnu stabilnost papira razrađen je u kontekstu fizičke osobine papira.

Uticaj prašine na papir
Prašina je osnova za dalje skupljanje i taloženje štetnih činilaca a time i propadanja papira jer privlači vlagu iz vazduha i stvara pogodne uslove za razvijanje mikroorganizama. Mineralne čestice prašine deluju i abrazivno na papir (ako su male, prodiru među vlakna papira, prilikom savijanja lista oštećuju vlakno, ako su oštre, oštećuju mehanički površinu).

Hemijska oštećenja: kiseline, alkalije (baze), gasovi
Uticaj kiselina na papir
Apsorpcijom sumpor-dioksida iz vazduha i kasnijom oksidacijom sa kiseonikom, uz prisustvo vlage, u papiru se stvara teško isparljiva sumporna kiselina koja ubrzava njegovo propadanje (u minimalnoj koncentraciji sa dejstvovom od 240 sati smanjuje mehaničku otpornost za 40%).
Celuloza već u prirodnom stanju reaguje pomalo kiselo, a prilikom prerade može dobiti i dodatnu kiselost. Idealno bi bilo da je papir neutralan: ako se rN vrednost nalazi u tački neutralnosti (rN 7), postojanost papira je dobra. Najmanje pomeranje za 1,5 do 2 niže znači već slabu postojanost. Posebno loše utiče ugljenikova kiselina koja se u papiru stvara usled procesa između stipse (kisele soli - KA1(SO4) i krede (alkalni kalcijum-karbonat) u pulpi se tako gradi ugljenikova kiselina, aluminijum- hidroksid i kalcijum-sulfat. Aluminijum-sulfat je prisutan u svim vrstama papira vezanim smolnim ili životinjskim vezivom (ili kao sredstvo za razgrađivanje smole, ili kao sredstvo za učvršćivanje tutkala). Važnu ulogu u neutralizaciji kiselosti papira igra kreda (zemljano-alkalni karbonat), koje bi u papiru trebalo da bude barem 5%. Prisustvo kiselina kasnije je moguće i usled različitih boja, mastila, tuševa...

vrh strane

Istorija konzervacije - restauracije papirnih nosioca Tradicija zaštite i konzervacije pisanih i slikanih dela datira iz doba kada se kao nosioc za pisanje i slikanje koristio papirus u faraonskom Egiptu. Papirus je radi zaštite od insekata premazivan biljnim ekstraktima, i to je jedan od najstarijih metoda zaštite.
U srednjem veku su veliku opasnost za papir predstavljali insekti i glodari. Tada su se u bibliotekama prvi put radile i restauracije delova koji su nedostajali, a koji su i doslikani i prepisani.   
Krajem XVIII veka Francuz Šaptal je dao uputstva za beljenje estampi hlornom kiselinom i svoj metod podneo na odobrenje Akademiji nauka u Prizu. Godine 1797., Italijan Fabroni je napisao uputstva za hemijsku borbu protiv insekata, i podneo na odobrenje Akademiji nauka u Firenci.
Polovinom XIX veka publikovana je zbirka empirijskih metoda restauracije. Tada je prvi put u cilju konzervacije razdvojen list hartije na dva dela. To je omogućilo da se originalnom nosiocu postavi podrška od papira, a da se pri tom ne izmeni originalan izgled. Metod sačuvan do danas u tehnikama ojačavanja papirnih nosioca.
U drugoj polovini XIX veka ovaj metod je zamenjen, iako se u nekim slučajevima pokazao i dobar. Uvedena je tanka, prozirna mrežasta svila, koja je bila lepljena sa obe strane lista papira. Svila je papiru davala potrebnu jačinu ali je u nekoliko smanjivala čitljivost a imala je i relativno ograničen vek trajanja.
Dalja istraživanja su išla u smeru pronalaženja materije koja je providna, ne škodi papiru, a koji bi služio kao zaštita od fizičkih i hemijskih oštećenja.
Početkom XX veka u široku upotrebu su ušli želatin (prirodni materijal) i celuloid (sintetički materijal). Želatin se primenjivao kao rastvor visoke koncentracije (8 - 12% ), zagrejan na 40 - 50oC, četkom ili tamponom vate sa obe strane papira. Rastvor je ponekad plastifikovan glicerinom.
Celuloid je rastvaran u smeši acetona i amilacetata i nanošen četkom na list papira, da bi se dobio elastičniji film. Ovom rastvoru, vremenom je dodat kamfor kao plastifikator. Tako je napravljen arhivski capon, koji nije bio uvek istog sastava već u proizvoljnim odnosima. Capon se međutim, razlaže uz prisustvo azotnih oksida, koji oštećuju celulozu, hartija žuti i vremenom postaje krta, tako da je papir propadao mnogo brže nego prirodnim starenjem. Za konzervaciju hartije je izbačen iz upotrebe. Posle je napravljen novi capon (celita) - lak na bazi acetilceluloze, koji je bio nešto bolji, hemijski stabilniji i nije bio zapaljiv kao capon.    
Međutim, organizovanog i naučnog prstupa nije bilo sve do 1898. g. kada je sazvana prva međunarodna konferencija u Sent Galenu. Ona je kao rezultat imala uvođenje novih metoda konzervacije, pomoću prirodnih i veštačkih supstanci. Uporedo sa celitom primenjivan je i celon, koji se razlikovao samo po plastifikatoru, izostavljen je kamfor, a uveden trifenilfosfat ili dibutilftalat.
Pored acetilceluloze upotrebljavali su se još i benzilceluloza i celofan, koji je lepljen posebnim lepkom. Korišćeno je i više vrsta smola i voskova, karnauba i pčelinji vosak. Čuvanje papira između dva stakla, koja su spojena kanada balsamom je bila metoda zaštite, takođe široko u upotrebi, ali, u slučaju razbijanja stakla došlo bi i do cepanja papira, pa je i ovaj metod napušten.
Rusi su tridesetih godina XX veka, počeli da se bave izučavanjem uzroka oštećenja papira. Godine 1937/8. osnovali su prve labaratorije za konzervaciju i restauraciju papira pri Akademiji nauka u Petrogradu i u Moskvi pri glavnom arhivu MVD, a 1944. god. i pri Narodnoj biblioteci V.I. Lenjina. 
Bibliotekari i arhivisti u Americi bili su prvi koji su insistirali na organizovanoj zaštiti papira. U Vašingtonu, u Kongresnoj biblioteci 1900. g. otvorena je knjigoveznica, između ostalog i sa zadatkom da radi na restauraciji oštećenog fonda. Tokom vremena su se razvijali novi metodi rada, tako da danas Kongresna biblioteka ima veoma dobro organizovanu službu zaštite i konzervacije.
U Srbiji je prvi put otvorena laboratorija za konzervaciju starih knjiga i rukopisa 1949. godine, u Zavodu za zaštitu spomenika kulture NRS. Danas je ona u sastavu Narodne biblioteke Srbije i posluje kao centralna laboratorija za konzervaciju papirne građe u celoj Republici. Pored toga otvoren je čitav niz drugih laboratorija u Srbiji -  u Arhivu Srbije, Arhivu Beograda i dr.
Postoje i međunarodne organizacije koje se bave problemima i unapređenjem konzervatorske službe i izdavanjem časopisa iz ove oblasti. Jedna od najpoznatijih organizacija za konzervaciju hartije jeste IPC - Institut za konzervaciju hartije u Londonu.

Savremeni metodi konzervacije papira
Pod konzervacijom papirnih nosioca podrazumevamo sve mere izvedene na papirnom materijalu koje su preduzete radi saniranja bilo kakvih oštećenja na njima, a koje produžavaju njihov vek trajanja, usporavaju prirodno starenje, ili ih štite od raznih vrsta oštećenja.
Pod restauracijom se podrazumevaju svi postupci kojima se obnavlja izvorni izgled dela.
Tokom vremena, po laboratorijama je izvršena selekcija starih i uvođenje novih metoda konzervacije.
Kada će koji metod biti primenjen, zavisi od samog dela, od vrednosti materijala, od stepena oštećenja i kvaliteta hartije od koje je objekat izrađen, i da li se on konzervira zbog svoje kulturno - istorijske ili estetske vrednosti.
Umetničko delo, kao svedočenje epohe koja prolazi, traži da mu se ostavi  njegov istorijski aspekt, poštujući tri pravila savremene restauracije: čitljivost, postojanost i povratnost.
Čitljivost dela je neophodna za zadovoljstvo gledalaca, ona traži da se rade retuši, ali ograničeni na oštećenja, koji se mogu utvrditi labaratorijskom analizom, ili posmatranjem golim okom iz bliza, ali ne i iz daljine. Restauratorski i metodi konsolidacije moraju biti izvedeni tako da ne menjaju izgled dela.
Postojanost upotrebljenih materijala je osnovna. Materijale koji su provereni vekovima, sve više zamenjuju savremeni materijali, za čije je proveravanje  i ocenu potrebno određeno vreme.
Reverzibilost je savremen zahtev. Sva doneta rešenja su privremena, ona produžavaju život dela, ali ga ne čine večnim, kako su smatrali restauratori XVIII i XIX veka. Savremeni koncept restauracije podrazumeva da svi dodati materijali u svakom momentu, mogu biti uklonjeni bez rizika za originalno delo. Međutim, ova povratnost je moguća kada su u pitanju materijali, ili retuši, ali često je nemoguća kada je u pitanju čišćenje bojenih slojeva, stanjivanje papirnog nosioca, ili skidanje lakova, ostataka lepkova itd.

vrh strane

Istorija konsolidacije papirnih nosioca Do kraja XIX veka za konsolidaciju papira korišćeni su samo prirodni materijali - skrobni lepak, biljne gume i smole, želatin, belance, tutkalo i šelak. Sa razvojem tehnologije broj i vrste materijala su se povećavale. Prvi polimer koji je veštački dobijen bio je na bazi celuloze. U traganju za što boljim sredstvima ne retko se grešilo, dešavalo se da umesto da slike, dokumenta, knjige i drugi važni objekti na papirnim nosiocima, budu trajniji posle tretiranja - brže propadnu.
Tačno određenih merila kad će se koji od lepkova koristiti i u kojim koncentracijama - nije bilo. U različitim radionicama, za iste svrhe primenjivali su se često različiti lepkovi, ili lepkovi načinjeni na istoj bazi, ali prema različitim receptima.
Korišćenje sintetičkih polimera u konzervaciji papirnih nosioca započeto je 1899. g. a prvi polimer bio je acetat celuloze. Početkom XX veka, do 1920. g. ušli su u upotrebu i drugi derivati celuloze.
Osamdesetih godina XX veka preispituju se materijali i metode i pristupa se naučnom sagledavanju. Danas se koriste više etara i estera celuloze, rastvoreni najlon (poliamid), polivinilne smole, akrilati, metakrilati i poliestri.  
Višva Rej Mehra je tvorac stola sa perforiranom površinom - suction sto. Ben Hak je prvi napravio topli suction sto, Majkl Šaf je dizajner hladnog suction - konvertor (prenosivog) rama, a Večislav Mitke je 1985/6. godine izumeo mini suction sto, za lokalne tretmane, odnosno za slike koje se ne skidaju sa slepog rama, i za manja oštećenja na njima. Zajedničko za ova tri stola su  perforirane aluminijumske ploče (1 x 1,5 mm perforacije):
- Topli suction sto
- Prenosivi ram, odnosno hladni suction sto sa jednom perforiranom pločom i može se koristiti u kombinaciji sa toplim vakuum stolom
-  Mini suction sto
Aparat za ovlaživanje, ultrasonična komora, koristi se kao posebna komora, ili kao dodatak na hladno-topli  suction sto.
Stepenovanjem konzervatorskog postupka, na kraju XX veka, sve metode su svrstane u četiri osnovne grupe:
- Uvodni koraci 1 - razramljivanje dela 
- Uvodni koraci 2 -  tehnike pripreme
- Metode konsolidacija dela
- Metode stabilizacija dela
Savremene metode konzervacije baziraju se na metodama strukturalne kozervacije. Pojam structural je prvod engleskog izraza za slojeve, sastav, tvorevine. U stručnoj literaturi se odnosi na intervencije na slojevima dela.
Delo na papiru sastoji se od sledećih strukturnih slojeva:
- nosioc: papir
- impregnacioni sloj
- podloga 
- bojeni slojevi
- zaštitni slojevi

Konsolidacija
Konsolidacija obnavlja izgubljenu jačinu degradiranog ili krhkog papira. Tako da je bez postupaka konsolidacije, konzervacija rizična, jer papirnom nosiocu nedostaje jačina i postoji opasnost da se pocepa, ili potpuno raspadne, dezintegriše,- ne može da se radi na njemu. Konsolidanti su supstance koje igraju ulogu zaštite. Njihovim dejstvom se povezuju papirna vlakna i ostali strukturalni elementi, koji čine papir jakim, i koji mu obezbeđuju koezistentnost.
Konsolidacija može da se postigne - hemijskim (voda) ili - mehaničkim sredstvima - veziva (lepkovi).
Hemijski - vodom, na prvi pogled izgleda dosta apsurdno uvođenje vode u grupu agenasa za konsolidovanje papira(10). Međutim, voda ima značajnu ulogu u povezivanju vlakana, utoliko što jačina papira dosta zavisi od apsolutne vlažnosti od 68%.
Poznato je da papir postaje ekstremno krt kad dehidrira od visoke temperature, kiselosti i drugih loših uticaja. Većina vrsti papira povrati svoju elastičnost i jačinu nakon potapanja u vodu. S druge strane, na žalost, u procesu pranja papir isto tako gubi jačinu i postoji rizik da dođe do dezintegrisanja papirnog nosioca kroz raspadanje vlakana u tkivu papira, povratak u papirnu masu, jer se vezivo hidracijom slabi i odlazi sa vodom.
Manjak vlage, kao i višak vlage podjednako imaju i pozitivan i negativan uticaj na papir. U mnogim slučajevima voda ima pozitivan rezultat, jer papir dobije na jačini i fleksibilnosti, naročito tvrdi i krti nosači, tako da vodu moramo da uvrstimo u agense za konsolidaciju.
Efekat konsolidanta voda, uglavnom ima zato što pomaže da se celulozna vlakna vežu, a strukturu papirnih nosioca čine celulozna vlakna, tako da voda osigurava koheziju (lat. cohaerere ). Kohezivna sila je fizička osobina supstance uzrokovana međumolekularnim privlačenjem između sličnih molekula unutar tela ili supstance koja ih ujedinjuje, odnosno povezuje. Voda je veoma kohezivna zbog velike polarnosti koju prave hidrogenske veze.
Ovo je fizičko - hemijski proces, na prvi utisak nelogičan i kompleksan ali vrlo jednostavan za demonstraciju: list papira će se uvek lepiti za sledeći vlažan, mokar list, ali će se i ponovo odvojiti kada vlaga padne ispod određenog nivoa, listovi počnu da se suše, odnosno osuše se, i razdvoje.
Voda ima ovu moć vezivanja papirnih struktura zbog rasporeda svojih molekula između molekula celuloze i interakcije sa kiseonikom i posebno hidrogenskih veza. U suštini je ova hemijska reakcija komplikovana, ali jednostavna je za dokazivanje i uvek je prisutna u materijama koje su higroskopne, kao što je celuloza i proteini. To je hemijska reakcija koja se zove hidrogenski most - vlažan most. Iz tog razloga stari papiri, koji su skoro čista celuloza, nisu iziskivali dodavanje lepka u papirnu pulpu, radi boljeg povezivanja vlakana celuloze, jer je snaga povezivanja vlakana bila direktno uslovljena hemijskim procesom hidrogenskih veza, koji poboljšava kontakt između molekula celuloze. Veziva su korišćena da bi se ostvarila druga željena svojstva, npr. finalno premazivanje radi manje upojnosti kao impregnacija.
Jačina papira generalno, a naročito starih papira, ručno proizvedenih od skoro čiste celuloze, zavisi od hidrogenskih veza. Zato vlaga ima direktan uticaj na fleksibilnost i gustinu papira.
U savremenijim papirima u kojima ima manje, ili malo celuloze, ova hemijska reakcija je ublažena, manje efektna, tako da lepkovi moraju da se dodaju. Lepkovi ne povezuju hemijski samo vlakna, već i agense koji se dodaju kao punioci, koji opet određuju specifičan kvalitet savremenijih papira. To je razlog što pranje, koje se izvede sa svim merama opreza, vidno obnovi jačinu papirnog nosioca.
Mehanički proces se vrši lepkovima. Mehaničko jedinstvo strukturalnih elemenata papira izvodi se vezivima - lepkovima, koja vremenom gube vezivnu moć iz najrazličitijih razloga (vlaga, hemijske reakcije, mikrobiološki uzroci). Kao posledica - papir postaje slab i postoji mogućnost da dođe do dezintegracije strukturalnih elemenata papira. Kada papir počne da pokazuje znake slabosti treba da bude konsolidovan, odnosno da se obnove vezivni elementi u strukturnim slojevima, što znači da se cela površina papirnog lista pokriva. Postoje i slučajevi parcijalnog konsolidovanja ograničenog dela površine lista papira. Veziva se apliciraju finim četkama ili sprejem, a u mnogim slučajevima je dobro i potopiti ceo papirni list u određeni, pažljivo odabrani i precizno pripremljeni rastvor veziva.
Postoji dosta lepkova koji su nam na raspolaganju za proces konsolidacije papirnih nosioca, a koji se koriste i za popravke posekotina i poderotina. Izbor lepka koji pravi konzervator, zavisi od procesa restauracije, a pre svega od vrste papirnog nosioca i medija - slikarskih tehnika na njemu.
Veziva mogu biti prirodna ili sintetička. Prirodna veziva, biljnog ili životinjskog porekla, podložna su dejstvu mikroorganizama i insekata kojima predstavljaju izvor hrane. Prirodni lepkovi gube svoje fizičke i vezivne karakteristike kada raste temperatura i atmosferska vlaga. U prvom slučaju veziva postaju dehidrirana - presušuju se, gube elastičnost i pretvaraju se u granulaste supstance - ljuspice koje odpadaju sa papira. Povećana vlaga ih takođe slabi do tačke rastvaranja, prouzrokujući gubitak vezivne moći lepila i ostavljajući tačkaste tragove. Da bi se sprečili ovi biološki i mehanički efekti dodaju im se antiseptička sredstva i sredstva za ovlaživanje (ovlaživači) - glicerin, glukol, u toku pripreme rastvora. Lepkovi životinjskog porekla želatin, ili riblje tutkalo dolaze na tržište različite čistoće. Želatin koji se upotrebljava još od antike, je odlično vezivo za konsolidaciju papirnih nosioca. Može mu se povećati čvrstoća formaldehidom i to 1:16 delova težine suvog želatina, tako da postane skoro nerastvorljiv nakon sušenja.
Veziva biljnog porekla gde je najkorišćenije brašno od žita i pirinča, kao i gumiarabika. Krompirovo, kukuruzno i ražano brašno takođe može da bude osnova za lepak, kao i smola iz drveta trešnje, šljive, breskve, kajsije i tragant, biljna guma.
Odlični su i polu - sitetički lepkovi dobijeni iz celuloze. Oni nemaju negativne osobine lepkova od brašna, stabilni su i lako se postavljaju. To su metil - celuloza, karboksimetilceluloza, hidroetilceluloza, hidroksimetilceluloza, hidroksipropil celuloza (Klucel G - Klucel G). Danas na tržištu postoje različite varijante i tipovi celuloza. Sve su rastvorljive u vodi, a neke i u organskim rastvaračima i zato su jako pogodne za rad. Mogućnosti derivata celuloze su doprinele da su postali nezamenljivi u savremenoj konzervaciji i restauraciji papira, a posebno u procesima konsolidacije svih tipova papira. Sintetička veziva su ili termostabilna ili termoplastična. Prvi, jednom postavljeni, rezistentni su na dalje delovanje toplotom, dok drugi nisu i mogu, da se upotrebom različitih rastvarača vrate u prvobitan oblik. Termostabilna veziva npr. epoksi smole, ne preporučuju se u restauraciji papira, upotrebljavamo je za specijalna lepljenja. Termoplastična veziva se češće upotrebljavaju od termostabilnih veziva, jer se proizvode u dosta širokim varijantama, naročito polivinil acetati, rastvorljivi u toluenu, acetonu i alkoholu Mowilith, A34 k 3 , Vinavil; Polivinil alkoholi su reverzibilni u vodi (Mowiol, Vinavinol, Gelvatol, Rhodoviol). Poliamidi (najlon) je rastvorljiv u alkoholu  (Calaton, Maranyl). Akrilati, rastvorljivi u toluenu, dobijeni su iz petroleja i acetona (Paraloid, Primal, Plexigum, Plexivol, Plextol). Kao dodatak, postoje i sintetičke gume i polivinil acetali, ali, za sada se ne koriste u restauraciji celuloznih materijala. Dobre osobine lepkova, kao konsolidansa i fiksativa, zavise od procenta koncentracije odabranog i pripremljenog rastvora. Blagi rastvori su konsolidanti. Tako će jako blag rastvor delovati kao konsolidant, a kada služi kao fiksativ koriste se više koncentracije. Za neke aplikacije moguće je dobiti kompatabilne mešavine, rastvore sintetičkih i polu - sintetičkih lepkova npr. metilceluloze i polivinil acetata.
(10)Carmen Crespo, The preservation and toration of paper records and books: A RAMPstudy with guidelines/prepared by Carmen Crespo and Vicente Vinas, General Information Programme and UNISIST. - Paris: Unesco, 1985. - vi, 115 p.; 30 a., str. 86.

Ojačavanje ili vraćanje jačine papirnim nosiocima
Ojačavanje je dodavanje vezivnog materijala - lepkova papiru u cilju dobijanja odgovarajućih željenih svojstava, i to u procesu proizvodnje papira - lepkovi se dodaju da bi se smanjila poroznost/upojnost. Površinsko dodavanje lepkova ima za cilj formiranje tankog filma na površini lista, na ceo list, ili parcijalno. Konsolidacija - reaktiviranje, ili ponovno dimenzionisanje je konzervatorski tretman, poseban korak, ili zaseban postupak površinskog ojačavanja umetničkog dela na papirnom nosiocu. 
Cilj postupka reaktiviranja, ili dodavanja veziva je vraćanje jačine veziva u papirnim nosiocima radi dopune jačine, lakšeg rukovanja, poboljšanja osećaja sigurnosti, poboljšavanja otpornosti na abraziju, dimenzionalnu stabilnost, kontrole moći upijanja, zaštite od hemijskih uticaja okoline i mehaničkih oštećenja, poboljšanja otpornosti na prljavštinu, masnoće, fleke i rastvore kao i na reflektovanje negativnih osobina iz procesa proizvodnje papira. Cilj metoda ojačavanja konzervatorskim tretmanima je vraćanje ili postizanje karakteristika koje su izgubljene ili u toku procesa degradacije papira, ili u toku predhodnih konzervatorskih tretmana. Ojačavanje papirnih nosioca je retko kad izolovan tretman, već je u postupcima konzervacije - koracima, a cilj mu je i stabilizacija medija (mastila, boje - konsolidacija, fiksiranje, fejsing).
Faktori koji utiču na  ojačavanje su:  
Buduća upotreba dela: - delo će biti u upotrebi ili će biti izlagano. Ojačavanje će osnažiti papirni nosioc dela i sprečiće prljavštine, masnoće, cepanje i otiranje papira, samim tim čuvaće ga od posledica rukovanja, npr. otisaka prstiju. To je pogotovu vrlo važno kada se radi o listovima knjiga, arhivskog materijala i likovnih dela u kolekcijama, bibliotekama, muzejima (izlažu se). Za delo kojim se rukuje a koje nije drugačije obezbeđeno, ojačavanje će obezbediti jačinu i biće kao alternativa podlepljivanju, ili će služiti kao zaštita od prljavštine kao alternativa inkapsulaciji (encapsulation).
Ako delom neće biti rukovano: potreba za ojačavanjem je manje neophodna, ali je poželjna.
Estetsko i etičko stanovište: promene u refleksu - sjaju slikarskog medija i papira. Kada je delo preterano ojačano, agens za ojačavanje može da zaostane/ostane na površini medija menjajući originalni izgled. Takve promene mogu da postanu još očiglednije u procesu starenja medija i postavljenog agensa.

Polimeri koji se koriste za lepljenje i konsolidaciju
Konsolidacija je proces u kojem se nestabilni, trošni strukturalni slojevi dela na papirnom nosiocu povezuju. Cilj konsolidacije je da pomoću blagih rastvora, prirodnih i sintetičkih lepkova u organskim rastvaračima povežu rastresite strukture, stvore preduslove za dubinsko ispravljanje i povezivanje strukturnih slojeva slikarskih medija, podloge, impregnacionih slojeva i nosioca, kao i da uspostave vrstu izolacionih slojeva u procesima razdvajanja i stabilizacije.
Po prirodi materijala dele se na: konsolidacije organskim rastvorima, konsolidacije vodenim rastvorima i fejsing.
Papir je organski materijal i podložan je degradaciji koju uslovljavaju: fizički, hemijski, biološki i socijalni faktori. Degradacija papira se vidi u sledećem: papir se zateže, dekoloriše (menja se boja papira najčešće ide u tonove niže), puca, gubi čvrstinu - često degradira do toga da se pretvara u prah, napadaju ga insekti, glodari, bakterije i gljivice.
Kada se stanje papira pogoršava, degradira se čvrstina originalnog veziva u papiru. Gubitak agensa čvrstine je najčešće povećena vlažnost, koja rastvara vezivo u papiru  i posle tretmana čišćenja. Kada je aflikovano prvobitno vezivo u papiru, papir lako apsorbuje, upija, gubi karakterističnu čvrstinu i mnogo je osetljiviji na fizičke, hemijske i biološke uticaje. Da bi se sprečila dalja degradacija primenjuju se tretmani konsolidacije koji zamenjuju izgubljenu prvobitnu jačinu, poboljšavaju mehanička svojstva i otpornost papira; Prilikom pokreta vraća se papiru zdrav zvuk (karakterističan šušanj za zdrave papire), fiksiraju mastila i boje koja su nestabilna i cure (razlivaju se po površini), štite od uticaja kiselih reakcija, otklanjaju lepljivu prašinu na površini papira.
Tretmani konsolidacije imaju sledeće aspekte:
- Faza povećanja jačine: papir je pokriven agensom za konsolidaciju u svrhu nadomeštanja izgubljenog agensa lepljenja.
- Faza konsolidacije: objekat je delimično ili potpuno pokriven, različitim  filmovima ili materijalima u cilju poboljšanja mehaničkih svojstava papira.
Fiksiranje nestabilnih delova bojenih slojeva i ispravljanje deformacija impregnacionog sloja i podloge  izvodi se pomoću veziva i japanskog papira.
Konsolidacija je dodavanje, ili u nekim slučajevima regeneracija veziva da bi se poboljšala kohezija labavih ili krhkih slojeva medija, podloge i impregnacije i ponovo veže za nosioc. Ovaj konzervatorski tretman može da se usvoji kao neophodna mera u toku tretmana dela a izvodi se fiksiranjem ili fejsingom, ili kao stalna mera zaštite.
Svrha fiksiranja:
1. Da bi se osigurao medij (mastilo, boje) od odvajanja od nosioca - u slučaju kada medij počne da gubi vezu sa podlogom i nosiocem.
2. Da bude zamena za dehidrirano, nedovoljno jako originalno vezivo u mediju koje je izgubilo svoju funkciju.
3. Da bi osiguralo medij u cilju sprovođenja konzervatorskog tretmana u potpunosti. (Primer: da bi se sproveli tretmani vodom na medijima koji su osetljivi na vodu).
Idealan lepak za konsolidaciju trebalo bi da ima sledeće osobine:

• da je trajan, otporan na spoljne uticaje (vlagu, temperaturu, gasove iz vazduha)
• da ima odgovarajuću vezivnu moć i odgovarajuću brzinu sušenja;
• da je providan i elastičan;
• da je neutralan, odnosno da ne sadrži materije koje štetno deluju na materijale sa kojima dolazi u dodir;
• da nije dobra podloga za plesni i hrana za insekte, koji napadaju hartiju;
• da je reverzibilan.

- Stanje koje iziskuje konsolidaciju može da bude lokalni, ili opšti problem (odnosno deo, ili ceo nosioc)
- Opis problema
1. Krekelure boje ili bojenih slojeva.
2. Delaminacija, ili odvajanje bojenih slojeva.
3. Odvajanje bojenih slojeva od podloge i nosioca  npr. fleking (perutanje)
4. Nestabilan, krt medij, npr. kao pastel, kreda ili ugljen.
5. Isušeno vezivo.
6.Boja koja izgleda kao šatorčići (krovići), ili kao prevrnute šoljice,       podklobučenja.
- Uzrok problema
1. Priprema, ili apliciranje slojeva.
2. Pogoršanje, kvaranje ili dotrajalost veziva usled neadekvatnog čuvanja, loši   uslovi okruženja u kojima se objekat nalazio.
3. Dimenzionalna nestabilnost podloge (npr. skupljanje)
4. Nasledni faktori kvaliteta medija i veziva
- Identifikacija, prepoznavanje problema
Pravilna dijagnoza zahteva podrobna ispitivanja objekta sa lupama i binokularnim mikroskopom.
Moguće je primeniti tretmane kojima je moguće izbeći aplikaciju fiksativa, ili konsolidanta, kao npr. upotreba elektrostatičkog tanjira - ploče, parom u ultrasoničnoj komori, pranje na suction stolu, pranje potapanjem - vodeno kupatilo, pranje mokrim upijačima itd.
Vizuelno očigledne promene npr. zasićen medij, ili papirni nosioc - od dodavanja konsolidanta.
Fizička i hemijska kompatibilnost primenjenog konsolidanta i odabranog rastavarača sa originalnim medijem -slikarskom tehnikom, vezivom, podlogom i nosiocem.
Karakteristike veziva koje biramo i primenjujemo:
- reverzibilnost, fleksibilnost, higroskopnost, otpornost na skupljanje, i vezivanje u početku i na duže vreme, hemijska reaktivnost i vizuelna stabilnost.
- Efekat koji će konsolidant imati na kasnije tretmane, oni koji tek slede.
- Postojanje površinske nečistoće na delovima koje treba konsolidovati i želje i mogućnosti da se one uklone.
- Dalja  namena objekta, da li će biti predmet pozajmica, da li će putovati pod kontrolisanim propisanim uslovima, kako će biti izlagan, ili će biti pohranjen u depou? Da li će često biti premeštan?
- Izbor rastvarača koji će pojačati (željena) svojstva konsolidanta
- Tehnike nanošenja - aplikacione tehnike.
- Fragilnost (osetljivost), ili jačina bojenog sloja, određuje metodu apliciranja konsolidanta. Stabilni slojevi mogu da tolerišu direktan kontakt npr. apliciranje četkom. Veoma nestabilni ili jako delikatni slojevi zahtevaju upotrebu pipete, kapalicu, nežan sprej, ili upotrebu tanke četkice kojom kao kopljem apliciramo konsolidant. Veličina površine koju tretiramo takođe određuje izbor metode apliciranja.

vrh strane

Veziva Bitna svojstva veziva su: rastvorljive karakteristike, radna svojstva, podloge nosioca (donji slojevi impregnacioni) na kojima je lepak efikasan, mogućnost, odnosno, nemogućnost određenih vezivnih izbora su od ključnog značaja za dalji rad na delu, kao i preciznija fizička i hemijska svojstva i procesi (karakteristike) starenja(11).

Veziva na vodenoj bazi: prirodni polisaharidi
Štirkovi - skrobni lepkovi
Tradicionalni - pirinčani, ili žitne paste
Praksa upotrebe kuvanih žitnih ili pirinčanih pasti u konzervaciji papira dolazi iz kineske tradicije (stare tehnike upotrebe štirka i specijalne tehnike  kaširanja sumo slika na različite nosioce svila, papir). Štirkovi su se pravili od različitih biljaka, ali su svi polisaharidi sa dve osnovne komponente amiloze i amilopektina. U osnovi žitno i pirinčano zrno od koga je štirak napravljen sadrži i proteinsku komponentu - gluten, koji se uklanja da bi smo dobili čistu pastu. Žitni štirak generalno ima viši procenat amiloze (od 17% do 27%), nego pirinačani štirak (od 16% do 17 %). Amiloza ima hemijsku strukturu veoma sličnu celulozi, međutim aminopektin je pokazao da ima bolja vezivna svojstva u kombinaciji sa celulozom. Pirinčani štirak generalno ima veću lepljivost i rastegljivost, gipkost, od pšenične lepljive paste. Kinezi koriste i sveži (Ginjofunori) nekuvani i odstajali (Furinori) kuvani štirak. Aytex-P, visoko prečišćena hrana, žitna pasta (25% amiloze) koju proizvodi Henkel Corporation, najčešće upotrebljavana u konzervaciji. Aytex-P je pakovan kao skrob, pomešan sa vodom kuva se u štirak. U toku procesa kuvanja granule amiloze i amilopektina nabubre i pucaju, formirajući lepljivu gel - pastu, koja kada se osuši stvara proziran film, koji ne boji vlakna. Postoji mnogo načina za pripremu lepljive paste.
Vezivo napravljeno od skroba ili brašna raznih žitarica, vekovima je pored želatina korišćeno za lepljenje hartije. Tek posle uvođenja kolofonijuma za lepljenje industrijski dobijenih hartija, njegova upotreba u ovu svrhu je naglo opala. Međutim, skrobni lepak je i danas jedno od veziva koje najčešće koriste konzervatori papira.    Kuvanjem brašna u vodi, dobija se lepljiva, gusta, koloidna supstanca - lepak. Četkom postavljen na hartiju, posle sušenja pretvara se u tanak providan film koji ne smanjuje čitljivost teksta niti boji vlakna. Ovo vezivo se sastoji od smeše glutina i skroba u različitim odnosima u zavisnosti od žitarice koju koristimo. Glutin predstavlja proteinski deo lepka koji se sastoji od belančevina gliadina i glutenina. Vezivna moć počiva uglavnom na gliadinu.
Posle kuvanja a pre upotrebe pasta mora da bude proceđena i rastvorena vodom, destilovanom, na odgovarajuću žitkost. Vrlo retka (kao jogurt) pasta od pšeničnog brašna ima zadovoljavajuću lepljivost. Iako generalno nije u upotrebi kao konsolidant za bojene slojeve, često se ponaša kao konsolidant, ima tu ulogu kada je upotrebljena kao vezivo za podlepljivanje, jer prodire kroz poleđinu papira do lica crteža.
Kao konsolidant se koristi veoma razređena skrobna pasta - štirak, koja se dodaje rastvoru želatina koji je pripremljen za lokalnu konsolidaciju bojenih slojeva i nosioca, da bi se dobila dodatna jačina lepljenja; dodavanje kapljice retko napravljene skrobne paste u 1 - 1.5 ml rastvora želatina (želatin je u prahu hemiski prečišćen) 4% - 5 %. Taj rastvor se koristi da spusti bojeni sloj tako što se četkicom aplikuje ispod podignutog dela boje. Slojevi boje koji su konsolidovani ovim rastvorom ostaju vizuelno i fizički stabilni i posle pet godina prirodnog starenja.
Pasta položena u debljem sloju, ili na suvo može da ukruti papir previše, prouzrokuje talasanje ili uvijanje, a na svetlim papirima sivkasti ton. Lepkovi od žitarica se skupljaju u toku sušenja, a tokom vremena mogu da nastave sa gubljenjem vlage, i skupljaju se i dalje u uslovima niske relativne vlage. Žitni lepak od brašna je ponekad težak za skidanje i potrebno je upotrebiti enzime.
Filmovi od skrobnog lepka su postojaniji od onih dobijenih od brašna. Skrob od pšeničnog brašna je otporniji na prirodno starenje od pirinčanog skroba.
Skrobni lepak se manje koristi kao sredstvo za fiksiranje i konsolidaciju, veoma neopravdano, već kao lepak za restauraciju i stabilizaciju. Da bi mu se poboljšala svojstva dodaje se želatin, u ohlađenu pastu oko 40°C, rastvoren u vodi, nekoliko kapi glicerina radi fleksibilnosti i malo alkohola. Sa metilcelulozom pripremljena od 0.5 - 1.5 % metilceluloza i skrobno vezivo, u tankom rastvoru čini izuzetan agens za konsolidaciju i podlepljivanje.
Na povišenoj temperaturi skrob je podložan hidrolizi i oksidaciji, dajući "britansku gumu" i dekstrin. Sve žitne paste, bilo da su pravljene od brašna ili skroba podložne su mikrobiološkom razaranju i zato im se dodaje neki konzervans.

Funori (Funori)
Funori je slab lepak koji se dobija iz morske trave Mucilage, produkat morskih algi. To je polisaharid kao i žitna pasta. Nakon žetve morska trava se čisti, potapa, presuje i suši da bi se dobile table. Table morskih algi se rastvaraju u toploj vodi i filtrira se talog. Upotrebljava se u vodenim rastvorima u tehnici podlepljivanja kineskih i japanskih slika, kao konsolidant za osetljiva i rastvorljive u vodi slikarske tehnike.  (bibliografija: Evans, Higuchi). Upotrebljava se i kao slab - blaži lepak za popravke i fejsing. Njegova prednost kao konsolidanta je ta što ima veoma nizak viskozitet i može da bude postavljan uzastopno, u više slojeva, bez stvaranja veće količine (tovara) na tretiranom delu slikarskog medija, mat je, a i fleksibilniji je od žitnog lepka. Nanosi se, u toplom rastvoru u vodi za konsolidaciju bojenih slojeva.

Gume i smole
- Gume smole drveća
Biljne gume (pogrešno zvane i smole) su prirodno oksidovani sokovi određenih vrsta drveća na mestima gde su zarezani, koje drvo formira kao vid zaštite. To nisu kristalizovane materije, sastoje se od karbona, hidrogena i kiseonika. Obično su zrnaste ili kao suze koje variraju u rastopivosti u vodi. Mnoge karakteristike guma, npr. čistoća, rastvorljivost ili tvrdoća, variraju, i konzervator ne može da ih kontroliše. Npr. vreme izlučivanja iz drveta, geografska lokacija drveta, godina starosti drveta itd.
Gumarabika je najrastvorljivija guma u vodi i formira koncentraciju rastvora veću od 50 % u vodi. Upotrebljavala se, i još uvek se upotrebljava kao vezivo za akvarele. Osnovni problem kod gumarabike kao veziva je da u procesu prirodnog starenja ima tendenciju da postaje suva, krta i lomljiva. Podložna je hidrolizi i oksidaciji slično skrobu. Njeni molekuli mogu da grade poprečne veze i da se talože pod uticajem trovalentnih metalnih jona (soli gvožđa i aluminijuma). Fabrike koje proizvode vodene boje u katalozima upozoravaju na krtost, lomljivost slojeva gumarabike. Med i/ili glicerin dodaju se rastvoru gumarabike, da bi prolongirali vreme sušenja veziva u sloju boje (bojenog sloja) i povećali fleksibilnost. Ovi aditivi ponekad stvaraju dodatne probleme prilikom sušenja crteža akvarela, npr. pucanje ili formiranje kristala u slikarskim slojevima. Neka skora istraživanja rastvora gumarabike pokazala su sledeća svojstva: 5% - tni rastvor sadrži 6% glicerina - kao proizvod - osušena, u vidu elastičnog, fleksibilnog sloja. Kao poređenje, 30% glicerina u 5% gumenog rastvora oformi film koji se ne osuši u potpunosti i ostaje vlažan.
Temperatura na kojoj se priprema rastvor može da promeni rastvorljivost gumarabike. Ako je ona u granulama rastvara se u vodi na umerenoj temperaturi, pri kojoj je mnogo rastvorljivija nego pripremljena u ključaloj vodi. rN vode je takođe faktor koji utiče na rastvorljivost gume: nizak rN (uzrokovan kuvanjem rastvora) teže se rastvara.
Rezultat apliciranja gume-arabike na sipljivu, ljuspastu boju kao konsolidant nije dobro, jer boja nastavlja da se ljuspa. Gumarabika je problematična kao konsolidant zbog tendencije da postaje krta u procesu prirodnog starenja
Guma tragasant (Gum Tragacanth) je manje rastvorljiva od gumarabike u vodi a samo delimično se meša sa nekim organskim rastvorima. Ima jako izražen sjaj i izgleda kao glazura na vodenim bojama, na kojima stvara i fleke.
Tamarid seme - guma Tamarind seed gum spominje je O.P.Agrawal kao konsolidant u spreju za indijaske minijature, ili boju koja je flekava.
Gume smole su mlečni sokovi iz više vrsta biljaka sastavljeni su od gume, smole i vode. Sadrže i male količine eterskih ulja, delimično su rastvorljive u vodi. Korišćene su nekada kao dodaci vezivima.
Smole su kao, kao i guma - smole proizvodi različitih vrsta drveća, naročito četinara, posebno bora i jele. One su proizvodi dobijeni oksidacijom eterskih ulja. Luče se kao lepljive supstance u kapima, koje očvrsnu na vazduhu. Za razliku od guma nisu rastvorljive u vodi. Smole iz četinara su žuto mrke ili  crvenkaste boje i sadrže terpentina u različitim količinama, smone i pininabietinske kiseline i vodu.
Šer lak - fiksativ - za fiksiranje lakih pigmenata npr. pastel, kreon. Polaže sprejem, prskalicom.
Gume se danas još ponegde koriste kao veziva mada su uglavnom zamenjene sintetičkim lepkovima u konzervaciji. Dok se smole kao konsolidansi ne koriste, jer nisu trajne. 
(11) Sylvia M. Rodgers , 23. Consolidation/Fixing/Facing , Book & Paper Conservation Catalog, 1988. str 243 - 250.

Proteini
Želatin
Postoje gradacije u kvalitetu želatina. Za konzervaciju se podrazumevaju oni koji su i za fotografiju, hemiski prečišćeni. Lošije vrste nisu za upotrebu kao konsolidanti u konzervaciji, zato što sadrže soli metala i druge nečistoće. Rastvoren u toploj vodi od 0.5% - 1% želatin može da bude veoma efikasan konsolidant. Topao rastvor želatina može da se ohladi i na temeperaturu prostorije i rastvara se uspešno sa isopropil alkoholom do 75 : 25 - alkohol : voda. Vodeni rastvori ne traju dugo (samo par dana u frižideru) i treba ih sveže napraviti pred upotrebu, i to u razmeri koja se određuje prema medijima i nosiocima koje treba konsolidovati. Za želatin, formaldehid je učvršćivač i konzervans, međutim on izaziva unakrsno prepletanje molekula kolagena, koji pravi nerastvorljiv film (bibliografija - Hatchfield) Želatin je jako vezivo, i apliciran kao topao rastvor može da bude jako efikasan za spuštanje ispupčenja ili krovića, za šta je potrebna specijalna taktika da bi se omekšala boja pre spuštanja, i da bi se ponovo vezala za sloj boje koji je stabilan za podlogu i nosač. Rastvor želatina je viskozan i ponekad pokazuje nemogućnost da prodre kroz slojeve boje. Rastvor se aplicira lokalno četkicom, ponekad može da se nanosi i u spreju - pištoljem, ako je topao, preko celog lica dela za potpunu konsolidaciju. Može da se desi da promeni boju medija, pogotovu kad je u pitanju svetao kolorit, trebao bi da bude testiran lokalno, na malom delu pre nego što se upotrebi na većim delovima.
Kada se želatin upotrebljava u više slojeva, jedan preko drugog, može kada se osuši, da ostavi sjajnu površinu i u stanju je da obezboji papirni nosač pogotovu ako je izložen sledećem: svetlu, temperaturi ili visokoj relativnoj vlagi. U svakom slučaju poželjno je upotrebljavati blaže rastvore, u dva sloja da bi se izbegao sjaj, a ako je jak rastvor može da postane i krt vremenom.
Na ovaj i ostale proteine mora da se obrati specijalna pažnja da ne bi rastvarali gornji sloj, kompozitni film (sastavljen, kombinovan iz više boja) - ili da ne bi izazovali mrežaste pukotine (mrežu) na gornjem sloju boje ako se postavlja u toplom rastvoru. Želatin je higroskopno vezivo, dobra je podloga za gljivice u uslovima visoke relativne vlažnosti, i rado ga napadaju insekti. U prekomerno suvim uslovima postaje krto, lomljivo. Degradira se u uslovima kad je izloženo ultra - ljubičastim zracima i svetlosti, a takođe i žuti prirodnim starenjem. Tako da pre nego što se ovaj konsolidant upotrebi, moraju da se utvrde načini i uslovi čuvanja.
Tutkalo
Kao i želatin, tutkalo je proteinsko jedinjenje, u osnovi od kolagena. Preporuke za pripremu rastvora tutkala za konsolidaciju imamo još u XV veku kod Čenina Čeninija. Tutkalo se pravi od životinjskih koža, ponekad i kostiju, rogova, kopita, i njegova čistoća zavisi od kvaliteta i procesa prerade koža. Tradicionalno, kože se potapaju u krečnu vodu.
Tutkalo (Library of Congress formula) pravi se tako što se kuvaju (ne treba da vri) delići pergamenta (predhodno potopljeni u vodu da odstoje preko noći i dobro operu tokom osam sati, onda se procede kroz gazu, kao sir, i gotovo tutkalo se ohladi do sobne temperature. Držanjem u frižideru ili frizu produžava mu se svežina. Svetliji je po boji od rastvora želatina, a način primene i rastvarači su u istom maniru kao želatin (za razblaživanje upotrebljava se voda i isopropil alkohol).
Tutkalni rastvor može se upotrbljavati za fiksiranje delova ručno slikanih grafika i mapa. Čak kad se nanese dosta debeo sloj, papir upije tutkalni rastvor prilikom pranja tretiranog dela, a tutkalo je manje vidljivo u toku sušenja i posle nego mnogi sintetički fiksativi. Mnogi konzervatori se slažu da je kompatibilno sa originalnim vezivima u materijalima za bojenje (bojama za slikanje) i mastilima, nego  mnoga sintetičkih veziva.
Pergamentno vezivo je dosta efikasno u konsolidovanju ljuspajućeg bojenog sloja, čašica, krovića ili bojenog sloja koji je puderast, sipljiv - osipa se; Srednjevekovni rukopisi, orjentalne umetnine, pergamentne knjige i mastila sa vrlo malo zaostalog veziva u njemu. Apliciranje lokalno, četkom je najuobičajeniji metod. Vlaženje u komori pomaže da se konsolidant bolje upije u slojeve boje. Pre konsolidanta, dobro je naneti alkohol - sprejem, koji takođe ubrzava upijanje, odnosno prodiranje konsolidanta kroz bojene slojeve do nosioca. Preporučljivo je postupak konsolidacije ponoviti više puta ako će se objekat prati. Kada imamo veće delove za konsolidaciju, ili veće objekte dobro je koristiti blag rastvor tutkala u spreju.
Pergamentno vezivo nije uvek efikasno kad su u pitanju moderni materijali i boje prilikom tretmana pranja. Može da izazove razlivanje nekih materijala i boja prilikom nanošenja, ili da dođe do prolaženja boje na poleđinu nosioca. Sintetičke boje mogu da zahtevaju jače fiksative.
U Austrijskoj nacionalnoj biblioteci  (Austrian National Library), delići pergamenta se kuvaju 24 časa, dodajući vodu rastvoru prilikom isparavanja. Kada se rastvor ugusti, u toplo se dodaju jednaki delovi vinskog sirćeta i alkohola, tako da je u rastvor - pergamenta, sirćeta, i alkohola u odnosu 1 : 3 (jedna trećina celine).     Sirće se obavezno dodaje pre alkohola, da bi se dobro sjedinilo. Ovaj rastvor se koristi za konsolidaciju pigmenata na pergamentnim, ili velum nosiocima. Rastvor ne treba stavljati u frižider, jer je sirće konzervans. Prskanjem pergamenta alkoholom pre postavljanja konsolidanta, radi boljeg prodiranja u kožu podloge, je preporučljivo. Sirće omekšava kožu i ubrzava penetraciju konsolidanta. Takođe, se ponaša i kao zaštita.
Po jednom receptu konzervator kuva delove pergamenta u alkalnoj vodi - npr. kalcijum hidroksid ili magnezijum bikarbonat. Alkalno - bazni rastvor, rastvara kolagen efektnije nego obična voda. Rastvor se kuva tokom 16 sati, a potom se kapalicom nekoliko kappljica sirćeta doda, da bi se izbeglo zgušnjavanje i sprečilo stvaranje gela. Drugi konzervatori smatraju da je ovaj rastvor suviše alkalan, i s obzirom da su prilikom procesa proizvodnje kože bile u rastvoru kreča, dodatna alkanizacija nije potrebna.
Slično želatinu, teže je odrediti koncentraciju, jačinu pergamentnog lepka u rastvoru. Treba početi sa blagim 1,5 % i postepeno podići koncentraciju ako je potrebno.
Jesetrino tutkalo 
Isinglass
Jesetrino tutkalo je proteinski materijal koji se dobija od osušenih mehurova jesetre. Mali komadići se potope u toplu vodu, a dobijeni rastvor može da se, kada se ohladi na sobnu temeperaturu, rastvori sa izopropil alkoholom (isopropyl alcohol). To je jak lepak čiji je sadržaj veoma čista forma kolagena, koji može da se rastvori u tanak rastvor (tanji od želatina), i koji zbog ekstremne rastvorljivosti u vodi, može da se upotrebljava u niskim koncentracijama kao konsolidant. U Rusiji se upotrbljavalo kao medijum za slikanje i kao konsolidant za ikone i rukopise. Kao želatin, i jesetrino tutkalo može da se upotrebi da bi omekšalo krte, podklobučene i ispucale bojene slojeve. Veoma je osetljivo na vlagu i može da postane suvo, dehidrirano, u uslovima sa niskom relativnom vlagom. Jesetrino tutkalo se meša sa plastifikatorima kao što su polivinil alkohol (polyvinyl alcohol) ili glicerin da bi film bio fleksibilniji. Kao i želatin i pergament, aplicira se četkom, toplim rastvorom.
Između želatina i tutkala u suštini ne postoji razlika, razlikuju se samo u čistoći, želatin je čistiji. Dobijaju se iz kompleksnih proteina koji se nalaze u koži, hrskavici, kostima, vezivnom tkivu životinja, kao i mehurima riba. U vodi, u toplom kupatilu na oko 30 - 50°C se hidrolizuju, pri tome se obrazuje rastvor koji se hlađenjem formira u gel, i postaje izvanredan lepak. Moć lepljenja je od glutina ili želatina, materije po kojoj je dobio ime. Želatin pravljen od ribljih mehura je najmekši i najelastičniji, nešto lošiji je od pergamenta i kože, dok je želatin dobijen od kostiju krut i tvrd. Sve ove sirovine sadrže belančevine, uglavnom kolagen sa više drugih komponenata. Dobre osobine su im dobra moć lepljenja i to što su gotovo su neutralni. Higroskopni su i pri povišenoj vlažnosti bubre, dok se pri sušenju skupljaju. U procesu starenja, na dugi niz godina, higroskopna svojstva su im nešto slabija, ali se nikad ne gube, tako da i kad su stari mogu još uvek da bubre, odnosno upijaju vlagu i reaguju razmekšavanjem. Koriste se uvek u toplim rastvorima do 40°C za konsolidaciju i imaju izuzetno dobru moć prodiranja.
Kazein
Tradicionalno lepilo napravljeno je od taloga koji ostaje posle skupljanja masnoće sa mleka, obrano mleko. Primenjuje se kao vezivo za pigmente, podloge,  prepariranje i za premazivanje papira. Poznato je da su umetnici Edgar Dega  (Edgar Degas), Džon Sloan (John Sloan) i mnogi drugi upotrebljavali kazein u kombinaciji, sa tehnikama pastela, jer je bio dobar za fiksiranje. Upotrebu kazeina, kao mat fiksativa za pastel, preporučivala je knjiga za umetnike (Artists's handbooks Kurt Wehlte, s. 466.) iz tog vremena. Formula za kazein fiksativ je data za kazein u prahu - amonijum karbonat, vodu i alkohol. Velt ističe dve prednosti kazeina kao fiksativa: efektno, u malim koncentracijama vezuje pigment, i pravi male promene u sjaju pastela.
U konzervatorskim tretmanima upotreba kazeina se ne preporučuje, zbog suvog, krtog filma, kao i zbog toga što postaje nerastvorljiv, i usled sušenja i starenja, postaje sve  ne reverzibilniji.
Umetnik Džon Sloan je slikao pastelima, a onda bi upotrebio četku umočenu u kazein i obrisao deo pastela... ili bi premazao papir - prvo sa obranim mlekom pa slikao pastelima. Neki njegovi crteži su delom pastel, a delom akvarel, ali to je slikarska tehnika pastel sa obranim mlekom.(12)
Belance
Belance je najviše korišćeno u slikarstvu minijatura, ali i za skiciranje ili slike sa bojama u pigmentima i pozlaćivanje, posrebrivanje. Belance kokošijeg jajeta sadrži oko 85 % vode, 11 % albumina, 6 % ugljenih hidrata, 0,5 % pepela i masnoća u tragovima. Moć lepljenja je zbog prisustva albumina. Kada se osuši nerastvorno je u vodi. Samo umućeno, odstojalo da se slegne, meša se sa vodom neograničeno, u svakom odnosu. Film koji obrazuje po sušenju samo kratko vreme može apsorbovati vodu, a tokom vremena potpuno gubi moć apsorbcije.
Lepkove na bazi proteina, kao što su glutin i kazein, razlažu bakterije (potrebna 100 % relativne vlage), a skrob, dekstrin i šećeri uglavnom napadaju fungi (potrebno je ispod 70 % relativne vlage). Enzimi koje mikroorganizmi stvaraju razlažu lepkove pri čemu se viskozitet i rN smanjuju.

Šema klasifikacije glavnih prirodnih polimera i njihovih derivata (13)

(12) Zabeležila Antoinette Dwan u razgovorima sa gsp. John Sloan.
(13) Puiu Petra, Florin Ciolacu, Sorin Ciovica, The evaluation of some consolidation agents applied in the conservation of graphical documents, European Journal of Science and Technology, 2010, str. 68.

Modifikovani prirodni polimeri
Niži etri celuloze

Metilceluloza
Metil celuloza je nejonski etar, proizvode ga mnogi proizvođači, u različitim gradacijama, viskozitetima i stepenima polimerizacije (DP); Najbolja metilceluloza za upotrebu kao konsolidant, su visoko pročišćene gradirane varijante, koje se proizvode za dodatke lepokovima. Metilceluloza je fleksibilniji lepak nego skrobna pasta ili želatin. Nizak DP metilceluloze kao npr. Dow Methocel A 15°C, ili Dow Methocel A 4°C, omogućava da se napravi rastvor 1–2% sa vodom koji će se upotrebljavati za konsolidaciju većih površina oslabljenih slojeva boje, ili npr. za tretiranje oslabljenog veziva u mastilu, i na ostalim vodorastvorljivim medijima. Viši stepen polimerizacije (DP) ima Metocel A 4M ili metilceluloza pasta – puder (Methocel A 4M ili Process Materials Methyl cellulose Paste Powder). Ova jača, lepljivija metilceluloza ponekad ne prodire kroz slojeve boje, i tada može da se osuši ostavljajući svetlucave i sjajne ostatke na površini, koji se ponekad veoma teško uklanjaju. Uspeh konsolidanta zavisi od veštine konzervatora da pripremi tačnu koncentraciju za određenu boju (sloj), i da je postavi na specifičan, najprikladniji način za svaki primer.
U rastvor metil celuloze, kao rastvarač, može da se doda određeni procenat alkohola.
Pojedinačno, pre pravljenja rastvora metilceluloze, treba pogledati instrukcije proizvođača. Rastvor se najčešće aplicira četkom, ali i u spreju.
Metilceluloza varira u jačini, zavisno od gradacije, koncentaracije i DP; Međutim, neke vrste mogu da budu efikasne kao konsolidant za belu boju kada je sipkava kao i za druge nežno bojene gvaševe, akvarele i minijature. Metilceluloza u niskoprocentnim rastvorima može da se nanosi četkom, lokalno, na male površine kojima je neophodna konsolidacija. Ima tendenciju da se par sekundi zadrži na gornjem sloju boje pre nego što potone u boju i zbog toga nije baš najpodesnija za boje vrlo rastvorljive u vodi i za medije neotporne na razlivanje. Filmovi metilceluloze su bezbojni, providni, elastičnii jaki. Mogu se plastifikovati glicerinom, glikolom i drugim polialkoholima. Za svrhe konzervacije treba koristiti metilcelulozu sledećeh osobina: potpuno rastvornu u vodi, čiji je viskozitet 1%rastvora od 18 do 60 sentipoaza, sadržaja – OSN3 grupa 1,4 do 31,8%, bez alkalnih i kiselih primesa, dobijenu iz pamuka.         
Rastvaranje rastvora metil celuloze alkoholom ubrzava prodiranje u slojeve boje, podloge, impregnacionog sloja i nosača papira i pospešuje sušenje. Ako pripremljeni rastvor uspešno prodire u pukotine, ili ispod sipljivog sloja, može da se postavi više puta bez promene, procenta ili gustine, a da na mediju – boji, podlozi i nosiocu ne čini optičke promene. Kod nekih vrsta papirnih nosioca može da izazove distorziju (izvijanje, uvijanje) kada se nanosi učestalo u cilju postizanja adekvatne vezivne veze. Konzervatori na deo koji treba da bude konsolidovan dodaju malu količinu alkohola, sprejem na 30 cm, i u nastavku tretmana apliciraju rastvor metilceluloze. Postoji opasnost da ovaj metod izazove halo efekat, ukoliko vreme apliciranja alkola i rastvora metilceluloze nisu dovoljno usaglašeni, alkoholu je potrebno da ishlapi, potegne vodu iz nosača i onda je stepen upojnosti optimalan. Povremeno, neki pigmenti mogu da potamne, ponovo u zavisnosti od vremena nanošenja alkohola i konsolidanta. Razlivena boja u talasima i tamnjenje pigmenata (boje) je posledica jače koncentracije rastvora metilceluloze. Metilceluloza je vrlo učinkovita kao konsolidant kada se tretiraju nesigurni slojevi boje. Kada je jača kao konsolidant zapravo izazvao curenje boje i lokalne distorzije papirnatog nosioca (spiralno uvijanje nestabilnih – slobodnih ljuspica boje, naročito tokom starenja).
Metil celuloza nije rastvorljiva u vodi na temeperaturi iznad 38oC. Ovu osobinu su utvrdili konzervatori koji su upotrbljavali metil celulozu kao fiksativ za vreme toplih tretmana pranja.
Natrijumova so karboksimetilceluloze KMS
Sodium carboxy methyl cellulose
CMC, Cellofas B 3500
CMC je celuloza ista kao i metil celuloza samo sa dodatkom natrijumove soli jedinjenja, koje je kod nekih konzervatora izazvalo odbijanje, i ne upotrebljavaju je za konzervaciju papira. Za razliku od drugih metil celuloza – ova je nejonska masa ili bolje možda jedinjenje. CMC se ponaša kao metil celuloza, međutim, ona žuti kada je relativna vlaga u procentima 2.5 % ispod preporučene dozvoljene vlage za čuvanje umetničkih dela na papirnatim nosiocima.
Etilceluloza
Ethyl hydroxyethyl cellulose (Ethulose)
Rastvor etiloze (2-4% u vodi) može da se razredi istom količinom čistog etil alkohola (denaturisani alkoholi mogu da izazovu pad etuloze). Etiloza je takođe rastvorljiva u benzinu, toulenu i ksilenu. Formira mutne rastvore u konbinaciji sa acetonom i alkoholom. U konzervaciji papira smatra se kao efektivno vezivo sa mat izgledom i sa željenom fleksibilnošću. Specijalno je dobar za konsolidaciju gvaša na papirnom nosiocu, koji zahtevaju izgled mat površine posle konzervatorskog tretmana. Takođe se preporučuje za konsolidaciju boja koje su u tamnom delu palete, jer rastvor etiloze tone u bojeni sloj i ne pravi vizuelne promene na površini slike. Alkohol može da bude četkom nanesen na površinu, kako bi otklonio višak konsolidanata. Vlaženje dela na kome se radi, pre konsolidacije sa etilozom je korisno, jer se poboljšava prodiranje konsolidanta, i da bi eliminisali bilo koju mogućnost promena na površini boja. Potrebno je napraviti više ispitivanja na kvalitet i efekat starenja.
Hidroksipropilceluloza
Hydroxypropyl cellulose - Klucel G 
Hidroksipropilceluloza pripada, kao metil i etilceluloza, grupi jedinjenja modifikovane celuloze celuloznim etrima. Dobija se eterifikacijom celučloze propilalkoholom, da bi se dobila dobra rastvorljivost u vodi i dobra athezija prema hartiji, tekstilu, eterifikacija se radi hidroksipropilalkoholom umesto propilalkoholom.
Koristi se kao konsolidant i kao lepak, za fiksiranje minijatura. Poznata je u trgovina pod imenom Klucel G  (i to tip MF), rastvoren u alkoholu, nanet na bojeni sloj uopšte ne primećuje.
Klucel je etar koji može da se rastvara u vodi, ili alkoholu. Moguće je napraviti rastvor Hercules Klucel G, u 100% apsolutnom, metil, etil ili isopropil alkoholu. U literaturi proizvođača Herkul Korp. (Hercules Corp.), proizvođač tvrdi da je rastvorljiv u drugim polarnim rastvorima i meša se sa polarnim i nepolarnim organskim rastvaračima kao toluen i etanol, aceton i voda. Rastvor je predmet kiselih hidroliza, a može da se napravi alkalnim do rN 6-8 sa amonijum hidroksidom. Ima slične radne karakteristike kao metilceluloza. Može da se koristi kao veoma lak konsolidant i/ili da štiti boje neotporne na vodu kao npr. gvaš u toku tretmana pranja plutanjem na vodi ili podlepljivanja. Nema jake vezivne moći, ali se veoma uspešno koristi u voda/alkohol rastvoru da bi se konsolidovali bojeni materijali, koji treba da zadrže mat izgled. Klucel se upotrebljava u etanolu da bi se konsolidovale boje tamnog spektra (kolorita), npr. plave, braon boje na vodenoj bazi, a koje su osetljive, npr. na tamnjenje, sa konsolidantima na vodenoj bazi.
Nerastvorna je u heksanu, white spirit-u, cikloheksanu, benzolu, toluolu, ksilolu, etilbenzolu, stirolu itd.
Prednost nad metil i karboksimetilcelulozom je u većoj moći prodiranja, odnosno u manjoj viskoznosti, kao i rastvorljivosti u organskim rastvaračima, jer uklanja se ako je to potrebno, nekim od njih – koji ne bi ugrozili strukturne slojeve dela.
Estri celuloze
Acetat celuloze
Cellulose Acetate
Iako je bio otkriven polovinom XIX veka, acetat celuloze se nije industriski proizvodio sve do početka XX veka. Danas je to najbolje ispitani i najčešće primenjivani materijal u konzervaciji papirnate građe, a ima primenu i u drugim oblastima konzervacije. Prvi put je primenjen 1934. g. u procesu laminiranja papira.
Acetat celuloze proizvode barem dva proizvođača. Celanese je trgovačko ime za acetat celuloze Britanske kompanije  Celanese and Kodacel i pravi ga  Istman Kodak (Eastman Kodak). To je sintetičko vezivo koje se rastvara u acetonu, etil acetatu i metil etil ketonu (MEK). Dostupno je u više gustina – viskoziteta. Dve varijante koje se koriste u konservaciji su Kodak 4655 i Celanese P911. Acetat celuloze je dosta proučavan, Vilson i Forše (Wilson and Forshee). Koristi se često kao konsolidant. Po Horiju (Horie) acetat celuloze oksidira na sobnoj temperaturi, molekularna težina je redukovana i ona postaje slabija i krta. Degradacija se povećava s obzirom na postojanje kiselih katalizatora, koje su zaostale iz procesa proizvodnje. Proces degradacije može da bude umanjen ako koristimo neutralizaciju – odkiseljavanje odnosno bafer. Neke acetat celuloze koje su dostupne u prodaji, kao npr. Kodacel već fabrički sadrže bafere npr. kalcijum karbonat.
Acetat celuloze je otporan na zagrevanje do temperature od 200oC, na temeperaturi višoj od 200oC, razlaže se i ugljeniše. Razlaganje je egzotermno, uz izdvajanje vode, ugljenikoksida i raznih kiselih jedinjenja. Ako se stavi na plamen, zapali se, ali sagorevanje teče vrlo loše. Dodavanjem plastifikatora sagorljivost acetata se još više redukuje.
Nerastvoran je uvodi, ali se u rastvorima soli razlaže magnezijumperhloratu, kalcijumtiocijanitu i cinkhloridu. U organskim rastvaračima bubri manje ili više, a u izvesnom broju je rastvoran. Razlažu ga jake baze čiji je rN viši od 9,5 i jake kiseline. Alkohol i benzin ga ne rastvaraju pojedinačno ali u smeši i na toplo ga rastvaraju.
Acetat celuloze je znatno otporniji prema mikroorganizmima odceluloze.
Acetat celuloze ne stvara sjaj na mat povšinama, i ne zatamnjuje nežne boje – lake medije, a može da se koristi i za konsolidaciju tankih, puderastih slojeva - filma bele boje. Kao i veoma dobru za konsolidaciju debelih izmrvljenih bojenih slojeva. Obično je najefektnija kada se nanosi četkom u rastvoru od 2% ili 3%, na vakum stolu ili na disku. Kada se acetat celuloze aplicira na filmove boje koji su na debelim papirima ili na kartonu, gde je  suction sto potpuno neučinkovit, rezidualno površinsko vezivo se ubrizga, i poprska u tanak sloj boje, sa lokalnim aplikatorom ili acetona ili MEK. Opseg viših koncentracija – do 20 % mogu da budu dobre i upotrebljive (TJV) i (TJV). Apliciranje acetona ili MEK posle acetata celuloze pomogne da se eliminiše sjaj po površini. MEK, aceton i etil acetat su brzo isparljivi rastvori, a kad se upotrbljavaju sa acetatom celuloze, vezivo ima tendenciju da se suši na četki za apliciranje, pre nego što rastvor i dotakne sloj boje koji bi trebalo konsolidovati. Zbog tako brzog sušenja u rastvaračima, acetat celuloze može da ostavi višak filma kao preliv, ili beo prsten osušenog rastvora, u čvrstom stanju, na površini boja sa tamnim pigmentima. Veća količina rastvora može da izazove ovo i prilikom pranja.
Polivinil acetat
Polyvinyl acetate PVA
Polivinil acetat ili PVA, je termoplastična smola, a koristi se u konzervaciji od 1930. godine. Dostupna je u različitim gradacijama AYAA, AYAC, AYAF, AYAT, od snabdevača Union Carbide. Fizičke osobine npr. Viskoznost i temperaturne promene su naznačene od strane proizvođača sa smolama koje se rastvaraju u acetonu, kao i u alkoholima, toluenu i hlorinativnim hidrokarbonatima (chlorinated hydrocarbons). PVA AYAC je uobičajeni konsolidant koji se koristi u konsolidaciji papirnih nosioca. Rastvori AYAT i AYAF se uvek smatraju previše viskoznim za uobičajen konsolidacijski tretman, iako oni mogu da budu korisni u okolnostima gde će njihove visoke temperatute topljenja biti poželjne.
AYAC smola u rastvaraču (2 – 10%) je u upotrebi kao privremeni konsolidant na suvim slojevima (filmovima) boje, sa kojega će kasnije biti otklonjena istim rastvaračem na sakšn stolu upotrebljavajući odgovarajući – isti rastvarač. Naročito je poželjan kao konsolidant za projekte kojima je potrebna konsolidacija da bi se sprečilo razlivanje i tanak sloj boje za vreme uklanjanja- podrške starog podlepljivanja kada je objekat licem na dole. AYAC je takođe bio koristan za vezivanje slojeva uljane boje koji su nesigurni i koji bi mogli da procure u pukotinama na papiru ili kartonu. Nanosi se četkom, ili (ako slika može da se stavi na suction aparat) er brašom, ali mora pažljivo da se radi, na malom pritisku, a pogotovu na osetljivim delovima bojenih slojeva. Sakšn tehnologija je korisna da drži nestabilne slojeve boje na mestu u toku procesa konsolidacije. Stakleni suction disk koji se upotrebljava na visokom podpritisku je koristan za držanje izuzetno nestabilne pasaže boje u toku procesa konsolidacije, ili za uvlačenje konsolidanta dublje u slojeve boje i papir. Suction sto ili disk je praktičan za otklanjanje viška konsolidanta, ili za uklanjanje postojećeg. Rastvor može da bude nanešen i u spreju ili četkom.  (TJV)
Kao osušeni film PVA AYAC, posle sušenja, smola može da ima sjajan izgled i dosta je jako vezivo. PVA smole su dosta popustljive na vodu i vodenu paru. PVA AYAC u etanolu se dosta uspešno upotrebljava za stare tapete kao npr. French Historic Scenic wallpapers koje je dizajnirao Dufur i Zube (Dufour and Zuber). Te tapete su blok štampa u više slojeva boje i izložene su mrljama, flekama u boji, naročito kad su predhodno restaurirane, ili prefarbane. Često je izazov da u konzervaciji tapeta obezbedimo adekvatnu konsolidaciju slojeva boje koji se ljušti ili ljuspa a da ne izmenimo tonove boja, kolorit. AYAC se upotrebljava kao konsolidant u spreju, u etanolu (3% PVA u etanolu) sa malom količinom acetona (rastvor 1/3 ili 1 acetona).
Rastvorljiv najlon (EKS)
Rastvorljiv najlon, hemijski modifikovana forma najlona, proizveden sa formaldehidom, u konservaciji ima široku upotrebu kao konsolidant. Jedina komercijalno dostupna varijanta o kojoj je bilo govora u konservatorskoj literaturi je Calaton CA ili CB koju prodaje Imperial Chemical Industries. Rastvorljivi najlon se nanosi četkom ili sprejem od 2 – 5% rastvor u alkoholu, ili alkoholom rastvorljivi rastvarači sa vodom, aromatični hidrokarboni ili hlorni hidrokarboni. Željene karakteristike konsolidanata podrazumevaju mat izgled posle sušenja i propustljivost filma na vodu. Rastvorljivi najlon se upotrebljava da konsoliduje velike formate na papiru npr. tapete, kojima je potrebna i konsolidacija i pranje.
U skorije vreme praćenja i proučavanja, dokazuju da rastvorljiv najlon ukršta molekule i postaje nerastvorljiv u procesu starenja. Testovi pokazuju da rastvorljivi najlonski slojevi postaju krti tokom vremena, i u procesu starenja mogu da ispucaju, čak i da se pretvore u prah. Postavlja se pitanje mogućeg apsorbovanja prašine u najlon sloj i jasnoća (providnost) filma kada se koristi na vlažnim površinama. U najnovijoj literaturi nalazimo studije o procesu (mehanizmu) degradacije rastvorljivog najlona, koje potvrđuju da je proces oksidacije uslovljen okolinom, uslovima čuvanja, svetlom i temperaturom. Dodatak materijala – stabilizatora u rastvorljivi najlon, koji bi sprečili ove hemijske promene je neophodan i preporučljiv. Do daljih ispitivanja i studija nije preporučljivo u konzervaciji koristiti rastvorljivi najlon kao konsolidant za papir.
Etil metilakrilat/metil akrilat kopolimer B-72
Ethyl methacrylate/methyl acrylate copolymer B-72 (Rohm and Haas)
B-72 je jedna od najstabilnih termoplastičnih smola koje se koriste u konservaciji, koja je proučena od strane konzervatora naučnika Roberta Felera (Robert Feller). Rastvarači su: toluol, aceton, ksilol, smeša toluol-etanol 40:60, 1,1,1-trihloretan, MEK, DMF, aceton, diaceton alkohol, i metilen hlorid. Rastvarač dietilbenzen je preporučljiv u kombinaciji sa B-72 zato što je sporo isparljiv, što dozvoljava dobro upijanje, penetraciju smole u slojeve boje. Rastvarač ima takođe veoma težak i jak miris i treba imati adekvatnu opremu da bi se koristio, pre svega ventilaciju u radnom prostoru. Etanol, dodat u koncentrovan rastvor smole B-72 u toulenu ili ksilenu može donekle da uspori proces sušenja, i manje je toksičan. Omekšava na 70°C, a tačka topljenja mu je 150°C.
B-72 se uspešno koristi kao konsolidant u širokoj primeni, za određene tipove gvaševa ili pastela, kojima je stanje generalno nezadovoljavajuće, gde su veziva popustila ili razorena, nemaju funkciju. Smola, kada se upotrebi u malim količinama ili u malim procentima ima mat izgled. Rastvor 2%  B-72 u toulen/etanol 40/60 kao sprej, pomoću er braša u kapeli, ili na sakšn stolu, može efektno da konsoliduje vrlo labave slojeve boja i jako nestabilne medije. Naročito je od koristi kada je medij – boja osetljiva na vodu, rastvorljiva u vodi. Er braš može da bude specifično lociran na jedan deo crteža, a može da konsoliduje i velike delove.    Može da se koristi za teške ljuspice - ljuspe bojenih slojeva kojima treba ponovno vezivanje, kada se koristi u rastvoru 3% ili više, četkom. Vrlo je fleksibilan i ne lomi se, a u suvljim uslovima ne postaje krt. Mikroorganizmi ga ne nepadaju. Upotrebom rastvarača u spreju, na stolu niskog pritiska, posle tretmana konsolidant može da se ukloni.
U visokim (čak i 3%) procentima može da izgleda žućkasto i da bude sjajno i flekavo na površini slike. Apliciranjem B-72 oko potpisa npr. pre pranja, može da rezultira stvaranjem efekta bare, a neravnomernim pranjem delova papira i javljanje halo efekta površine oko potpisa. Ako se smola B-72 prska sprejem po pastelu ili gvašu koji se ljuspa, pritisak treba da bude kontrolisan da ne bi došlo do oštećenja odnosno uznemiravanja bojenih slojeva. B-72 menja izgled nekih boja. Pokrivanjem određenih delova površine određene boje vide se razlike u promeni tona boje. Udaljenost sprej pištolja, ili bočice je veoma bitna i zbog toga što ako se prska u zatvorenoj komori sa ventilacijom, rastvor može da se osuši pre nego što smola dopre do površine slike, i to rezultira izgledom nanizanih kapljica koje izgledaju kao perle. Testiranjem na obojenim papirima treba odrediti radnu udaljenost – distancu na kojoj treba držati sprej, kao i brzinu isparavanja rastvora.
H-Butilmetakrilat ili B - 67
Mekša smola od B-72 koja se rastvara u manje toksičnim rastvaračima, npr. petroleum benzin, BMP i nekim mineralnim. Vremenom  neznatno žuti.
Parafin
Parafinski vosak (P-21, Fisher) rastvoren u heptanu i lokalno apliciran može da bude dobar fiksativ za vrlo na vodu osetljive medije, koji su na papirima kojima je potreban tretman vodom. Osetljive površine sa rastvorljivim mastilima, ili drugim osetljivim na vodu crtaćim medijima, mogu uspešno da se fiksiraju parafinom. Delovi koji su već razliveni mogu da se fiksiraju voskom i u toku tretmana vodom zaštite od vode. Vosak se aplicira samo sa namerom da se kasnije, posle tretmana ukloni u potpunosti.
Priprema rastvora podrezumeva rastvaranje voska u rastvaraču, zagrevanjem u toplom kupatilu do temperature topljenja (53° - 57°C) voska. Proporcija koja se najčešće preporučuje je 20 ml voska i 30 ml rastvarača. Više rastvarača može da bude dodavano ako je vosak pregust. Takav rastvor može da se drži i se dogreva kada za to ima potrebe. Upotrebljava se isključivo u toplom stanju, ne vrućem, jer cilj je da se u potpunosti osiguraju delovi osetljivi na tretmane vodom ili vodenim rastvorima. Vosak mora da bude apliciran na obe strane objekta - papira da bi se sprečilo prodiranje tečnosti. Neophodno je više puta aplicirati rastvor voska da bi se obezbedila adekvatna zaštita, pogotovu ako je papirni nosioc puniji. Aplikacija voska na stolu niskog pritiska (suction) je preporučljiva da bi se postiglo bolje upijanje. Više rastvarača ili lokalno zagrevanje peglom potpomaže prodiranje voska. Pre tretmana vodom, fiksirani deo se testira kapljicom vode na suvom vosku i posmatra se upijanje, i otpornost voska da prima vodu. Vosak ima zaštitnu ulogu u tretmanima vodom i vodenim rastvorima, ali delo ne bi smelo da se dugo potapa u vodi. Voda će sigurno prodreti kroz fiksirane slojeve. Posmatranjem i stalnim nadgledanjem procesa pranja, i ubrzanim postupkom pranja postiže se željeni rezultat.
Vosak može da se ukloni na brojne načine. Potapanje u mlak rastvor (Heptana) će otkloniti veliki deo voska. Rastvor se održava mlakim tako što se postavi na toplo vodeno kupatilo da pluta na (55°C). Nekoliko kupatila je potrebno da se vosak potpuno odstrani sa papira.
Mlaka pegla (položena na fiksirane delove preko silikonskog papira) i upijajući papir će istopiti i pokupiti vosak.
Višak voska se skida lokalno na  suction stolu, tako što se na fiksirane površine aplicira mlak rastvarač.
Delovi koji su fiksirani voskom su kruti i ne mogu da budu navlaženi ili ispravljeni, tako da vosak do faze ispravljanja i presovanja mora da bude uklonjen. Svi delovi koji su fiksirani voskom ostaju neoprani (ne mogu da se peru, jer to je cilj zaštite rastvorljivih medija od vode i vodenih rastvora) tako da se javlja kontrast svetlijih, opranih delova, u odnosu na one fiksirane, gde voda nije prodrla, a naročito ako je papir pre procesa pranja bio i beljen. Apliciranje voskom zahteva veliku pažnju. Vosak iz papira treba da bude u potpunosti odstranjen, jer će papir na vlagu reagovati drugačije - delovi koji nisu bili fiksirani i oni koji su fiksirani, a sa kojih nisu uklonjeni ostaci voska, u procesu daljeg čuvanja i najmanja variranja vlažnosti vazduha usloviće različite tenzije u papirnom nosiocu, a samim tim će se odraziti na bojene slojeve koji prate rad nosioca.
BEVA 371
Originalna BEVA 371 je vezivo koje Gustav A. Berger (Gustav A. Berger) formulisao iz sledećih komponenti: 60 % toulen heptan, 40 %: mešavina etil – vinil acetat kopolimer (Elvax 150), citoheksanon smola (Lapropal K80), etil – vinil acetat kopolimer (Allied's A-C copolymer ), fitat ester hidroabietalnog alkohola (Hercules' Cellolyn 21), i petrolej parafina. Proizvodi se kao beli neprovidni gel jakog aromatičnog mirisa, koji može dalje da se razređuje sa sledećim rastvaračima: naftom, petroleum benzenom, acetonom, alkoholom, toluenom. Gel ima tačku topljenja na 50°C - 55°C.
BEVA 371 se dugo upotrebljava kao konsolidant za slike i tekstil, a i u konsolidaciji papirnih nosioca ima primenu. Vezivo je veoma jak lepak i u rastvorima male koncentracije. Koristi se topla i ima dobre karakteristike za spuštanje ispucalih delova slojeva boje, ili u delaminiranju akrilika ili uljanih bojenih slojeva. Upotreba binokularnog mikroskopa (lupe) prilikom postavljanja je od velike koristi i neophodna. BEVA 371 može da se postavlja četkom ili da se rasprši sprejem. Raspršivanje veziva sprejem može da izazove efekat koji je dobar za postavljanje sloja veziva za podlepljivanje ali ne i za konsolidaciju. U toku i posle sušenja vezivo postaje mat i ima voskast izgled. Film ostaje osetljiv na toplotu i peglom može da se aktivira preko slobodnog međusloja silikonskog papira. Rastvarač može da se upotrebi da bi se otklonio višak veziva na površini.
Neke slikarske tehnike i papirni nosioci mogu da postanu transparentni nakon BEVA-371 tretmana.

Sintetička veziva i disperzije
Ilves 40-704
Elvace 40-704 (KM)
Ovo vezivo, prvobitno nazvano Elvas 1874 (Elvace 1874), i proizvedeno  u kompaniji DuPont (DuPont company), danas proizvodi Ričhold hemikls  (Reichold Chemicals, Inc. Dover). To je plastificiran etil - vinil acetat kopolimer disperzija, a distribuira se u Britaniji kao Vinamul 3252. Pokazala se kao dobra disperzija u procesu starenja. Kada se rastvori sa vodom, postepeno se rastvara sa etanolom, uz stalno mešanje, a povremeno u toku upotrebe. Potrebno je predhodno navlažiti površinu koju konsolidujemo sa etanolom, radi bolje penetracije veziva. Elvas je izuzetno dobar za konsolidaciju mat bojenih slojeva, npr. slojeva gvaša koji su izuzetno podklobučeni, krovići, ili čašice, ili se ljuspaju. U blagim rastvorima lepak je i dalje dobar, kad se aplicira pažljivo ne ostavlja sjajnu površinu, a ukoliko je potrebno, acetonom se može ukloniti višak lepka sa površine boje. Ako se jako pažljivo aplicira četkom, Elvas rastvor opusti podklobučene slojeve boje na vodenoj bazi (npr. čašice) bez opasnosti za medijum. Kad je suv, lepak je osetljiv na povišenu temperaturu i uz pomoć peglice spušta se podklobučen sloj boje, uz slobodni silikonski papirni međusloj.
Ropleks AC-234
Rhoplex AC-234
Ropleks je akrilna smola kopolimer disperzija koju proizvodi Rohm and Haas company. AC-234 koja je zamenila Plextol 500, sličan proizvod, formulisan u Kongresnoj biblioteci kao Topli set (Library of Congress Heat-Set tissue). Rastvor Rhoplex AC-234, vode i acetona, uspešno se upotrebljava za konsolidaciju papira.Priprema se mešanjem dva rastvora: Rastvor A i rastvor B koji se sastoji 10 ml vode sa 20 ml acetona. Jednaki delovi rastvora A i B se pomešaju. Komponente moraju da se pomešaju na ovaj način, a u suprotnom smola će koagulirati i neće biti za upotrebu. Ropleks mešavina se postavlja četkicom, lokalno, i ima dobre kvalitete prijanjanja. Posle sušenja je transparentna i sjajna, a voda koju sadrži vezivo opušta i omekšava slojeve boje, tako da je dobra za spuštanje ljuspica boje na mesto. Konsolidant se ubacuje ispod određene ljuspice boje, ili ispod ispucale boje u pukotinu sve dok je ona podignuta i izlazi iznad ravni ostalog dela bojenih delova slojeva. Osušeno vezivo je osetljivo na toplotu, i ukolikoo je neophodno, toplim peglicama se bojeni sloj dodatno spušta. Pogodan je za sjajne bojene površine kao što su neke akrilne boje, a pogotovu kad je u pitanju nestabilni deblji bojeni sloj. Neki konzervatori su upotrebljavali ovaj konsolidant za konsolidovanje akvarela rađenih pastozno i na minijaturama od slonove kosti.
Vezivo ostaje osetljivo na toplotu, a u dodiru sa vodom će se pojaviti otok. Takođe, na sobnoj temperaturi je meko i ostaje pomalo lepljivo, ako se ostavi na površini dela skuplja prašinu kada je hladno. Rastvor, kao što je gore opisano, je dosta koncetrovan, pa ne prolazi kroz slojeve boje ako se aplicira četkom. Ostatke – viškove veziva je teško ukloniti rastvaračem sa površine. Ako se nanosi u spreju rastvor može lako da zapuši erbraš zato što rastvor acetona brzo isparava.

Voda ili rastvarač kao regenerativni agens
Nema uvek potrebe za postavljanje veziva ili smole na nestabilan bojeni sloj. Reaktiviranje postojećeg veziva u boje može da se postigne uvođenjem vode ili određenog rastvora u odgovarajućim delovima. Npr. ljuspanje ili podklobučeni bojeni sloj koji ima proteinsko vezivo, kao na primer želatin, može da se relaksira ili čak ojača, aktivira toplom vodom ili parom iz ultrasoničnog penkala primenjeno lokalno na pukotine ili podklobučenja. Ako delo nije izloženo niskoj relativnoj vlagi,  mirovaće u stabilnom okruženju i to može da bude dovoljno, taj tretman može da bude dovoljan konsolidant. Apliciranjem tople vode, ovlaživanjem u ultrasoničnoj komori, ili parnim penkalom takođe može da reaktivira gume ili glicerinska veziva. Metoda neće obavezno zadovoljiti kao konsolidant ako crtež zahteva pranje.
Isto tako, sintetički pigmenti (boje) koje nemaju stabilnost ili su nesveže, mogu ponekad da se osveže i povrate prvobitan izgled boje uvođenjem sporo isparljivog rastvora. Neke vrste beljenih lakova na akvarelima, kojima može da se vrati transparentnost sporo isparljivim alkoholom, ili izlaganjem crteža parama rastvora u ultrasoničnoj komori. Beljene, sporo sušeće štamparske boje na grafikama iz XX veka (litografijama, serigrafijama), mogu da budu regenerisane sa rastvorima na bazi petroleuma. Testiranjem na malom delu, pod lupom je neophodno pre primene na ceo objekat.  Inače može da izazove ''propadanje'' - kad grafička boja propadne u papir i prođe na poleđinu grafike.

Fejsing
Različiti materijali se upotrebljavaju u kombinaciji sa japan papirom ili niskogramskom hartijom da bi poduprli, sačuvali izmrvljenu ili ispucalu boju za vreme izvođenja tretmana. Najvažniji faktor koji treba razmotriti pre postavljanja fejsinga je da li je moguće sasvim bezbedno ga ukloniti nakon tretmana. Najobičniji fejsing je tanak milar, slobodan, bez postavljanja veziva, na elektrostatičkom principu, u vodenom kupatilu. Za dela koja su oštećenija, postavljaju se veziva koja su rastvorljiva rastvaračima, da bi se japan papir vezao za nestabilne bojene slojeve i delove nosača - papira koji su nestabilni, pre poniranja u vodu. Koristi se vezivo - acetat celuloze, Lamatek ili Ropleks. Ovaj način, parcijalno postavljanje fejsinga, zaštitiće nestabilne delove papirnog nosioca od razilaženja i plutanja po vodenom kupatilu kad, usled pranja, popuste veze u vezivu koje je u papiru nosiocu, a koje su podložne rastvaranju u vodenim rastvorima. Ako je lepak koji treba da se ukloni testiran, i u osnovi je protein ili skrob, onda će upotreba određenog enzima sprečiti postavljanje fejsinga sa drugom, različitom  vrstom, odnosno, enzim se neće aplikovati.

Šema konsolidacije papirnog nosioca (14)

(14)Puiu Petra, Florin Ciolacu, Sorin Ciovica, The evaluation of some consolidation agents applied in the conservation of graphical documents, European Journal of Science and Technology, 2010, str. 70.

Agensi za postizanje mat izgleda
Silika u pari
Vrlo fin, inertan puder sastavljen od silikon dioksida koji može da se doda nekim rastvorima konsolidanata da bi umanjio njihov sjaj.

Alkohol ili drugi rastvori
Alkohol nanešen na deo posle konsolidacije može da rastvori, disperzuje lepak, ili napravi kapilarni depozit u sloj boje i u nekoliko redukuje površinski sloj veziva, depozit ili višak i samim tim i sjaj.
vrh strane
Zaključak
Svi prirodni lepkovi, biljnog ili životinjskog porekla, pored izvanrednih osobina koje poseduju, imaju lošu stranu što ih lako napadaju plesni, te im se mora dodavati antiseptik. Neki od sintetičkih lepkova takođe su podložni plesnima i bakterijama, neki tokom vremena gube moć vezivanja usled spoljnih uticaja, ili imaju neku drugu nepoželjnu osobinu koja im umanjuje pogodnost za upotrebu u konzervaciji i restauraciji papirnih podloga.
Za određene vrste poslova ponaosob mora se birati i koristiti ono vezivo koje je za taj posao optimalno, najbolje, u odnosu na ostala veziva.
Osobine slične onima koje se zahtevaju kod veziva – lepkova, moraju da imaju i materije koje će se koristiti za konsolidaciju, prskanjem ili impregniranjem uz dodatne uslove. Izgled objekta koji se konsoliduje ne sme biti izmenjen (npr. sjaj, boja itd.). Proces mora biti neizostavno reverzibilan, primenjeni polimeri moraju biti rastvorni u određenim rastvaračima u bilo kom vremenskom periodu, tako da se mogu ukloniti a da se objekat ne ošteti. Ovo je vrlo važan uslov za primenu polimera, jer rastvori pri rastvaranju mogu izazvati bubrenje polimera, a takođe i materijala sa koga se polimer uklanja, i tako ga oštetiti. Reverzibilnost procesa je tako određena, ne samo osobinama polimera, već i osobinama objekta na kome radimo i njihovom interakcijom.
Stvaranjem poprečnih veza u polimeru tokom vremena, ili oksidacija lanca, mogu učiniti da polimer postane nerastvorljiv u rastvaračima koji se smeju primeniti na objekat. Polimer, isto tako može izazvati brže starenje objekta na koji je postavljen, nego što bi bilo da nije primenjen. Do danas nema metoda za uklanjanje polimera sa poprečnim vezama iz poroznog materijala.
Reverzibilnost za mnoge polimere nije detaljno ispitana, a mnogi objekti nisu u stanju da izdrže rastvaranje nanetog sintetičkog polimera, pa ih zato treba koristiti u krajnjoj nuždi.
vrh strane
Primeri iz prakse

1) Petar Lubarda, Bez naslova (skica za Kosovski boj), tempera na papiru, 18x25,5 cm, signatura dole levo latinicom: Lubarda 1952

Konsolidacija podignutih bojenih slojeva metilcelulozom,
tankom četkicom

Poleđina crteža u toku radova

Crtež posle konsolidacije

2) Petar Lubarda, Glava Rudara, 1946. godina, ugljen i tempera na papiru, 30x42,5 cm, signatura levo ćirilicom: iz rudnika;  dole desno: 1946., br. 29

Konsolidacija bojenih slojeva rastvorom Klucel G - sprej

Dodatna konsolidacija nestabilnih slojeva boje
i papirnog nosioca želatinom - četkom

Konsolidacija papirnog nosioca pranjem

3) Petar Lubarda, Bez naslova (apstraktna forma) tempera na kartonu, 16x22 cm, bez signature, odvajanje od kartona 
      
Postavljanje fejsinga preko celog lica
crteža japan papirom i rastvorom metilceluloze,
radi skidanja crteža sa drugog umetničkog dela

Poleđina crteža

Ulje na kartonu sa kojeg je fejsingom podignut crtež 

Faza skidanja fejsinga  

Delo nakon konsolidacije fejsingom

4) Eduard von Grucner, Scena u krčmi, cca. 1900. godine, ulje na papiru kaširanom na platno 33,5 x 37,5cm

Stanje bojenih slojeva i nosioca pre konzervacije

Konsolidacija bojenih slojeva sintetičkim vezivom na vodenoj bazi, lice.

Lice slike u toku restauracije

Lice slike posle konzervatorskih radova

5) Nepoznati autor, Jorgovani, cca. 1960. godine, pastel na papiru, iz legata Petra Lubarde

Zatečeno stanje lica dela

Vidljivo oštećenje papirnog nosioca usled delovanja  gljivica - lice

Parcijalna konsolidacija oštećenog dela rastvorom metilceluloze

Konsolidacija vodom

Lice slike nakon konsolidacije

Lice slike nakon konzervatorskih tretmana

6) Petar Lubarda, Bez naslova (apstraktna forma), ulje na kartonu, 10 x 14cm, signatura: poleđina gore desno latinica: LUBARDA

Zatečeno stanje lica

Konsolidacija bojenih slojeva i papirnog nosioca 3% rastvorom ribljeg tutkala

Blago grejanje infracrvenom lampom radi dubljeg prodiranja rastvora za konsolidaciju


Priprema litografije za konsolidaciju na vakuum stolu

 
Uvođenje pare  u papirni nosioc pre konsolidacije u ultrasoničnoj komori, radi boljeg primanja konsolidanta 

Fiksiranje nestabilnih slojeva medija paraloidom B72

 
Parcijalno fiksiranje nestabilnih delova bojenih slojeva i papirnih nosioca

vrh strane
Literatura:

• Aubier, Det al, Degradation caused by cellulose diacetate: Analysis and proposals for conservation treatment, Restaurator, 2, 1996, 130-143.
• Elena Ardelan, Study on some resizing and consolidation methods of old paper support, European Journal of Science and Theology, 2007
• Bansa, H, Ishii, R, The effect of different strenghteninh methods on different kinds of paper, Restaurator, 2, 1997, 51-72.
• Barrow, W.J, Permanence-durability of the book V, Strenght and other characteristics of book papers 1880-1899, Richmond, 1967, 116 p.
• Bluher, A, Haberditzl, A, Wimmer, T, Aqueous conservation treatment of 20th century papers containing water-sensitive inks and dyes, Restaurator, 3-4 1999, 181-197.
• Bredereck, K,  Siller-Grabenstein, A,  Fixing of ink dyes as a basis for restoration and preservation techniques in archives, Restaurator, 3, 1988, 113-135.
• Calmes, A, Schofer, R, Eberhardt, K. R, Theory and practice of paper preservation for archives, Restaurator, 2, 1988, 96-111.
• Crespo, C, Vinas, V, The preservation and restauration of paper records and books: A ramp study with guidelans, Paris, Unesco, 1985, 115 p. (PGI-84/WS/25).
• Forde, H,  Teaching technical aspects of a policy for preservation and restoration, Janus, 1993.2, 114-121.
• Fortergill, R.; Butchart, I.: Non book materials in libraries. A practical guide, London, 1985, 308 p.
• Hauser, R, Paper, Its history and conservation, Rising Paper Company, Housatonic, 1980, 15 p.
• Hozo, Metka Kraiger, Slikarstvo/metode slikanja/materijali, Svjetlost, Sarajevo, 1991.
• Hozo, Dževad, Umjetnost Multioriginala, ČGP „Delo“, Ljubljana, 1988.
• Jurow, S. G, Devina, R. A,  Zaichikova, S.V,  The principle of creating optimal lighting conditions in museum exposition, ICOM 6th Triennial Meeting, Preprints Vol.II, Ottawa 1981.
• Kastaly, B, Some research results in paper conservation at the national library of Hungary, Book and Paper Conservation Proceedings, Ljubljana, 1997, 279-288.
• Kathpalia, Q. P,  The Indian process lamination – Solvent lamination, ICA Conservation News, 13, 1996, 18-19.
• Kislovskaya, G,  Low cost preservation strategies in Moscow, International Preservation News, 13, 1996, 18-19.
• McIntyre, J. E,  National library of Scotland preservation policy, Papers of the Conference on Book and Paper Conservation, Budapest, 1992, 79-96.
• Padfield, T,  The deterioration of cellulose. The effects of exposure to light, ultra violet and high energy radiation. Problems of Conservation in Museums, ICOM, Travaux et Publications VIII, Paris, 1969, 119-164.
• Perić, B,  Poznavanje celuloze i papira, Beograd, 1993, 392 s.
• Paper Conservation Catalog, 1988, (BP Chapter 23)
• Radosavljević, V,  The techniques of old writings and manuscripts, Conservation and Restauration of Pictoral Art, IIC, London, 1978, 202-206.
• Radosavljević, V,  Zaštita i čuvanje bibliotečke i arhivske građe, Beograd, 1981, 146 s.
• Radosavljević, Vera, Konzervacija i restauracija, Arhiv Srbije, 2000.
• Ritzenthaler, M. L,  Holdings maintenance at the national archives of the United States, Restaurator, 3-4, 1989, 151-159.
• Yuhu, L,  Series of inventions for restoring and protecting deteriorated writing, Janus, 1993.2, 125-126.
  
  vrh strane

 

Natrag na početnu stranu

Više o Udruženju

Nagrada "Milorad Medić"

Specijalistički kursevi

Stručna literatura

Tehnička podrška

Prikupljena stručna literatura